Protesti u Beogradu, zapo\u010deti nakon dve velike tragedije, traju ve\u0107 devet nedelja. Me\u0111u demonstrantima je do\u0161lo do manjeg zamora materijala, \u0161to uz po\u010detak perioda letnjih odmora, ima za posledicu manji broj ljudi na skupovima. Na poslednjem protestu okupio se najmanji broj ljudi do sada.<\/p>\n\n\n\n
U me\u0111uvremenu su organizatori najavili “radikalizaciju protesta”, bez jasnijeg odre\u0111enja \u0161ta to ta\u010dno zna\u010di. Deluje da je odlazak do zgrade televizije Pink na poslednjem protestu jedan primer toga, ali ostaje da se vidi da li su planirane dodatne akcije. Radikalizacija bi trebalo da bude re\u0161enje za o\u010dekivano osipanje protesta tokom letnjeg perioda i na\u010din da se okupljanja odr\u017ee u \u017eivotu.<\/p>\n\n\n\n
Ipak, pojedini opozicioni akteri nisu odu\u0161evljeni idejom radikalizacije. Pavle Grbovi\u0107, lider Pokreta slobodnih gra\u0111ana, izjavio<\/a> je da bi voleo “da se ne koristi taj termin [radikalizacija, prim. aut.] jer je na\u0161e dru\u0161tvo obolelo zbog vi\u0161ka slobodnih radikala koji su nam oteli dru\u0161tvo i zemlju i napravili brlog u kojem niko pristojan ne \u017eeli da \u017eivi”. Koliko god ove re\u010di bile isprazne, dobro opisuju sentiment dela opoziciono nastrojene javnosti \u2013 za njih je sve \u0161to prevazilazi okvire mirnih \u0161etnji nepo\u017eeljni oblik uli\u010dnog politi\u010dkog delovanja. Politika je, za mnoge u opozicionoj javnosti, pristojan razgovor ljudi u odelima na televiziji, ili u parlamentu, dok bi protesti, ako uop\u0161te moraju da postoje, trebalo da budu mirni i dostojanstveni<\/em>. Akcije koje prevazilaze ovaj okvir, pa \u010dak i da se radi o isto tako ideolo\u0161ki obojenoj gra\u0111anskoj neposlu\u0161nosti, su nemirne i nedostojanstvene, a samim tim i nepo\u017eeljne. One su rezervisane za radikale i ekstremiste. Ovo je dobar povod da se problematizuje odnos politike i nasilja, malo nijansira pristup nasilju, te naglasi da fizi\u010dko nasilje nije jedini oblik nasilja.<\/p>\n\n\n\n U kontekstu nedavnih tragedija, sasvim je razumiljivo za\u0161to deo ljudi ima otklon od bilo kakvog vida intenzivnijih akcija na protestu. No, deluje da se u ideolo\u0161koj klimi u proteklih tridesetak godina iskristalisao stav da protesti, poput onih koji se trenutno odr\u017eavaju u Francuskoj, nisu ispravan oblik politi\u010dkog delovanja. Ovakva pozicija ne uvi\u0111a \u010dinjenicu da nije svako nasilje isto, i da je va\u017eno da li ono dolazi sa pozicija mo\u0107i ili odozdo. Nasilje dobro opremljene policije koja \u0161titi poredak u kome vlada nekolicina bogata\u0161a povezanih sa politi\u010dkom elitom, nije jednako nasilju obespravljenih koji nemaju poverenja u mejnstrim politi\u010dke aktere. Va\u017eno je od koga nasilje dolazi.<\/p>\n\n\n\n Sva ve\u0107a opoziciona okupljanja, otkako je SNS preuzeo vlast, su organizovana kao mirna i dostojanstvena<\/em>, sve dok se protesti sami od sebe nisu ugasili. Tako koncipirani protesti okupljaju gotovo istu grupu ljudi, tj. \u0161iri krug pristalica i simpatizera “proevropskih” stranaka u Srbiji<\/a>, iz sli\u010dnih dru\u0161tvenih slojeva. To o\u010digledno nije ve\u0107ina, pa je potrebno prona\u0107i na\u010dine da se politi\u010dki mobili\u0161u nezadovoljni i apoliti\u010dni ljudi koji preska\u010du na takav na\u010din koncipirane proteste.<\/p>\n\n\n\nNasilja<\/h2>\n\n\n\n