Skupovi podr\u0161ke Rusiji u Srbiji potaknuli su u Hrvatskoj, a i \u0161ire u Europi, razne esencijalisti\u010dke dijagnoze o Srbima kao naj\u0161ovinisti\u010dkijem i najnazadnijem narodu u Europi. Takvim priglupim dijagnozama zasigurno poma\u017eu i doma\u0107i mistificirani narativi o vjekovnom bratstvu dvaju naroda. Ako malo za\u0111emo u kompliciranu povijest njihovih odnosa, kao \u0161to je to u\u010dinio Nenad Gli\u0161i\u0107, lako \u0107emo uvidjeti ispraznost i dijagnoza i narativa.<\/p>\n\n\n\n
Posle izbijanja otvorenog rata izme\u0111u Rusije i Ukrajine, Srbija je postala jedina zemlja u ovom delu Evrope u kojoj se odr\u017eavaju skupovi podr\u0161ke i jednoj i drugoj zara\u0107enoj zemlji. Tako\u0111e, Srbija je jedina zemlja koja nije uvela sankcije Rusiji i u kojoj se jedino otvoreno o tim sankcijama govori kao o pritisku koji se vr\u0161i na manje zemlje od strane zapadnih sila. Srbija je, tako\u0111e, izrazila verbalnu podr\u0161ku teritorijalnom integritetu Ukrajine i to tek nakon podse\u0107anja od strane ukrajinskog ambasadora da Ukrajina nije priznala Kosovo. Isto tako, Srbija je pre toga glasala u UN za rezoluciju kojok\u017em se osu\u0111uje Rusija. Pored svega, Srbija je jedina zemlja za koju, bar za sada, i zapadna i isto\u010dna strana imaju razumevanja.<\/p>\n\n\n\n
Povr\u0161no posmatrano, takozvana rusofilija na srpskoj politi\u010dkoj sceni danas se mo\u017ee lako mapirati na desnici. Istina je da neke od tih organizacija stoje iza pomenutog skupa podr\u0161ke. Istina je da se pojavilo nekoliko politi\u010dkih subjekata na krajnjoj desnici koji za sebe uzimaju ruske atribute poput Ruske stranke ili Srpsko-ruskog pokreta notornog desni\u010dara Pavla Bihalija. Istina je da ovakva slika odgovara politi\u010dkim subjektima i njima podobnim medijima sa takozvanih pro-EU pozicija, ali je pre svega istina daleko slo\u017eenija od ovog njenog pomalo opskurnog aspekta na srpskoj naci-desnici koja vri poslednjih godina.<\/p>\n\n\n\n
Ono \u0161to je politi\u010dkim establi\u0161mentima i na Istoku i na Zapadu jasno jeste da je Srbija prakti\u010dno jedina zemlja u ovom delu sveta koja se jo\u0161 uvek nije pridru\u017eila sankcijama. “Jo\u0161 uvek” se ponekada provu\u010de i u javnosti, jer je o\u010digledno da \u0107e iscureti vreme u kome postoji tolerancija prema “specifi\u010dnom” polo\u017eaju Srbije. Srbija je, tako\u0111e, prakti\u010dno jedina zemlja u kojoj se javno govori, ne samo u medijima, nego i od strane predstavnika vlasti da oko istih sankcija postoji “pritisak” sa Zapada.<\/p>\n\n\n\n
Op\u0161te je o\u010dekivanje da \u0107e pomenuto “razumevanje” postojati dok se ne zavr\u0161e izbori u aprilu ove godine. Osim neuvo\u0111enja sankcija, pozicija zvani\u010dnog Beograda mo\u017ee se opisati kao poku\u0161aj neutralnosti sa odugovla\u010denjem oko izja\u0161njavanja. Kao \u0161to smo rekli, tek posle istupa ukrajinskog ambasadora na Radio-televiziji Srbije u kome je naglasio da je Ukrajina svojevremeno osudila bombardovanje, skupljala humanitarnu pomo\u0107 i kona\u010dno nije priznala Kosovo, Srbija je javno podr\u017eala ukrajinski teritorijalni integritet i pod neskrivenim pritiskom glasala na Generalnoj skup\u0161tini UN za osudu ruskog napada. Da bi stvari bile postavljene u pravoj perspektivi, treba re\u0107i da je Srbija prvo glasala u UN, a onda su usledili skupovi podr\u0161ke o kojima je bilo re\u010di. Me\u0111utim, odnos prema Rusiji nikako ne treba ograni\u010davati na delovanje mahom vanparlamentarne desnice sa uticajem u dru\u0161tvu na nivou statisti\u010dke gre\u0161ke.<\/p>\n\n\n\n
Pre svega, istorija rusofilije u Srbiji naj\u010de\u0161\u0107e je bila odraz unutra\u0161njepoliti\u010dkih odnosa i okolnosti, nego spoljnopoliti\u010dkih, do te mere da u pojedinim aspektima \u010dak ni upu\u0107eniji pripadnici ruskih politi\u010dkih ili kulturnih elita nisu u nju uvek bili upu\u0107eni, a \u010desto plime i oseke u sentimantalnom odnosu Srba prema Rusiji nisu imale veze ni sa konkretnim politi\u010dkim potezima Rusije. Pre svega, treba odvojiti istoriju odnosa dveju dr\u017eava od kulturolo\u0161kih i simboli\u010dkih odnosa koji se razvijaju uglavnom nezavisno od politi\u010dkih odnosa. Kao \u0161to je to neko ispravno primetio, Rusija je pre svega deo odre\u0111enih narativa, a sada je u stanju da uti\u010de na njihovo stvaranje, u znatno ve\u0107oj meri od mogu\u0107nosti da izvodi ozbiljne geopoliti\u010dke manevre i vr\u0161i uticaj kapitalom ili vojskom.<\/p>\n\n\n\n
Isto tako, konkretni istorijski potezi ve\u0107 vekovima predstavljaju polje za bitku dva narativa \u2013 prozapadnog i proruskog. Takva pojava mo\u017ee da se prati od po\u010detaka istorije moderne Srbije, ta\u010dnije od Prvog srpskog ustanka. Tada je, u prvoj fazi ustanka, Kara\u0111or\u0111eva delegacija izdejstvovala podr\u0161ku Rusije, koja je osim pomo\u0107i u oru\u017eju i novcu podrazumevala i objavu rata Turskoj iz koga je iza\u0161la 1812. godine uprkos dobroj situaciji na frontu zbog Napoleonovog pohoda. Sa Turskom je potpisan mir u Bukure\u0161tu kojim je izdejstvovano odre\u0111eno pobolj\u0161anje za Srbe u Osmanskom carstvu. Nedugo popom, rastere\u0107ena Osmanska vojska slomila je ustanak.<\/p>\n\n\n\n
Ovo je jedan od tipi\u010dnih primera za razli\u010dite interpretacije, jer je u zavisnosti od vladaju\u0107eg diskursa preovla\u0111ivalo akcentovanje ili ulaska u rat ili izlaska iz njega. Ipak, do sticanja formalne nezavisnosti Srbije, Rusija je igrala ulogu za\u0161titnika velokupnog pravoslavnog stanovni\u0161tva Osmanskog carstva. U tom periodu Srbija je razvijala svoje atribute dr\u017eavnosti i formalnu nezavisnost je do\u010dekala kao kraljevina. Me\u0111utim, uskoro dolazi do toga da na Habzburge oslonjeni Obrenovi\u0107i gube podr\u0161ku Rusije \u010dije interese u tom trenutku mnogo lojalnije zastupa Bugarska koja kao dr\u017eava postaje oslonac ruske politike na Balkanu. Na taj period mo\u017eda treba obratiti posebnu pa\u017enju jer upravo u vreme i neposredno posle poteza kojim je Rusija odabrala tada sebi lojalniju Bugarsku za zastupnicu interesa i zemlju pod svojom za\u0161titom umesto Srbije koja se okrenula Habzburzima, u Srbiji dolazi do najve\u0107eg prodora politi\u010dke rusofilije. Dakle, u vreme nacionalno-romanti\u010darskog zanosa i osvajanja jednog po jednog dela od zanemo\u0107ale turske carevine, u Srbiju sti\u017eu kontigenti ruskih dobrovoljaca nadahnutih panslovenskom idejom.<\/p>\n\n\n\n
Tokom srpsko-turskog rata 1876-77., neuspe\u0161nog po Srbiju, ruski dobrovoljci bili su mahom duboko razo\u010darani prijemom i tretmanom od strane srpskih vlasti, ali tako\u0111e i dr\u017eanjem obi\u010dnih vojnika koje su dobrovoljci ocenili kao kukavi\u010dko. Dobar istorijski trag ostao je u petrogradskom \u010dasopisu Dnevnik koji je ure\u0111ivao Dostojevski u vidu pisma studenta slavistike, \u010dlana dobrovolja\u010dkog i panslovenskog pokreta Hitrova koje je napisano u Beogradu i u kome on brani Srbe od gneva ruskih dobrovoljaca-povratnika u Rusiju, pravdaju\u0107i njihovo slabo dr\u017eanje na frontu vekovnim ropstvom i nedostatkom patriotskih ose\u0107anja koja su zakr\u017eljala u vreme strane vlasti. Dostojevski, vrlo zainteresovan za panslavisti\u010dke teme nije bio impresioniran opravdanjem, ali to je manje bitno. Ono \u0161to je zanimljivo da upravo taj period koji je gledano po dr\u017eavni\u010dkim potezima bio period okretanja le\u0111a i neo\u010dekivanih izneverivanja, jeste period izra\u017eenog rasta rusofilije u narodu. To je upravo najbolji primer da okrenutost velikog dela srpskog dru\u0161tva Rusiji i simpatije koje prema njoj gaji u najmanjoj meri zavise od samih srpsko-ruskih odnosa, koliko od odnosa sa drugim centrima mo\u0107i, ali i unutra\u0161nje-politi\u010dkih borbi i odnosa snaga.<\/p>\n\n\n\n
Milan Obrenovi\u0107, za \u010dije vlasti je Srbija stekla status me\u0111unarodno priznate nezavisnosti u rangu kraljevine bio je krajnje nepopularan vladar. Najve\u0107u opoziciju imao je u radikalima Nikole Pa\u0161i\u0107a koji su svoje upori\u0161te tra\u017eili na ruskom dvoru i u narodu zagovarali okretanje ka Moskvi umesto ka Be\u010du, mestu Obrenovi\u0107evih velikih saveznika i pokrovitelja. Kralj Milan je, iako po zvani\u010dnim dr\u017eavni\u010dkim kriterijumima uspe\u0161an vladar, bio je diktator \u010diji je dr\u017eavni aparat bio korumpiran i nepopularan. Podjednako nepopularni bili su njegovi pokrovitelji iz Be\u010da. Milan je na kraju bio prinu\u0111en da abdicira u korist svog sina koga su ubili ka Rusiji tako\u0111e okrenuti \u010dlanovi oficirske zavereni\u010dke grupe koja je u istoriji zapam\u0107ena kao Crna ruka.<\/p>\n\n\n\n
Kroz istoriju svojih me\u0111usobnih odnosa i Srbija i Rusija umele su da poka\u017eu nelojalnost tipi\u010dnu za dr\u017eavne interese koji stoje iznad sentimentalnih, ali je poslednjih godina postalo vrlo popularno isticanje primera Prvog svetskog rata u koji je Rusija, po zvani\u010dnoj verziji, u\u0161la na osnovu obaveze koja je imala prema Srbiji. Zato je u Beogradu, povodom stogodi\u0161njice tog doga\u0111aja, 2014. godine podignut spomenik Nikolaju Romanovu, ruskom caru koji je za svog \u017eivota u Rusiji nosio epitet “krvavi”. Napomena: prvi skup podr\u0161ke Rusiji u ratu sa Ukrajinom je odr\u017ean kod toga spomenika.<\/p>\n\n\n\n
Po izbijanju Oktobarske revolucije, novostvorena kraljevina pod upravom dinastije Kara\u0111or\u0111evi\u0107 uzela je u\u010de\u0161\u0107e u me\u0111unarodnom imperijalisti\u010dkom poku\u0161aju da se ugu\u0161i revolucija napadom 14 zemalja predvo\u0111enih Engleskom, Francuskom i Amerikom i kroz podr\u0161ku belogardejskim snagama. U dobrom delu omladine nove dr\u017eave, stvari su stajale unekoliko druga\u010dije \u0161to su pojedini konzervativni krugovi tako\u0111e tuma\u010dili kao oblik rusofilije, sa obzirom na tada\u0161nju, a i sada\u0161nju tendenciju da se SSSR izjedna\u010di sa Rusijom. Stvari se dramati\u010dno menjaju 1948. godine kada titoisti\u010dko rukovodstvo dolazi u sukob sa Informbiroom. U tom trenutku, bilo kakav oblik simpatije bilo prema Rusiji bilo prema SSSR postaje opasan. \u0160to se ti\u010de srpskih nacionalista, ra\u010dunaju\u0107i tu i \u010detni\u010dku emigraciju, ona donekle kopira ruski model stvaranja hladnoratovske crkve, ali gaji izrazite simpatije prema Zapadnom bloku \u010diju retoriku u potpunosti usvaja.<\/p>\n\n\n\n
Sa ja\u010danjem pozicija srpskog nacionalizma krajem osamdesetih, kao i slabljenjem uticaja samog SSSR, tako naizgled i zna\u010dajniji uticaj rusofilske politike nestaje. Srbija je, na po\u010detku jugoslovenskih ratova, uprkos politi\u010dkom sukobu sa Zapadom koji se poja\u010davao, jo\u0161 uvek nije revitalizovala svoju rusofiliju. Presudno je bilo bombardovanje, odnosno rat iz 1999. godine, mada je i to post-festum. Te godine, Savet bezbednosti UN je zaobi\u0111en da Rusija ne bi stavila veto, te je napad na tada\u0161nju SRJ bio isklju\u010divo jednostrana NATO akcija. Tada je Rusija pokazivala svoje neslaganje pompeznim diplomatskim protestima, poput NATO zemalja danas kada je re\u010d o Ukrajini. Iako se davljenici i za slamke hvataju, te godine niko ozbiljan u Srbiji nije o\u010dekivao spas od Rusije. Sve \u0161to je bilo pozitivno okrenuto ka Rusiji jeste bilo vezano isklju\u010divo ili za pravoslavlje ili za kulturu, Rusija u politici jedva da je postojala. Orijentacija “tihe ve\u0107ine”, danas ve\u0107inski rusofilne, po\u010detkom XXI veka ipak je bila ve\u0107inski proevropska.<\/p>\n\n\n\n
Me\u0111utim, upravo do\u017eivljaj politike EU i SAD prema Srbiji kao poni\u017eavaju\u0107e i arogantne menja odnose prema silama. Sa ja\u010danjem razo\u010darenja u Srbiji poklapa se obnavljanje vojne mo\u0107i Rusije i njene konsolidacije u svetu kapitalisti\u010dkih sila. Negativan odnos i pritisci koji se u Srbiji ose\u0107aju sa Zapada okre\u0107u Srbiju Rusiji, a njenog lidera instaliraju na vrh popularnosti me\u0111u politi\u010darima. Doga\u0111aji u Ukrajini uklapaju se u decenijske narative koji \u017eive u Srbiji: o tzv. obojenim revolucijama, Soro\u0161u i njegovim pla\u0107nicima. Uz to, geopolitika postala je najpolularniji oblik politike na periferiji kapitalizma, obojenoj etno-\u0161ovinizmima. Pored bogate politi\u010dke istorije ne treba smetnuti sa uma ni njene odraze u kulturi. Postoje u istoriji srpske umetnosti dela iz mnogih oblasti stvaranja koja su nadahnuta ne\u010dim ruskim, odnosom prema Rusiji i sli\u010dno, ali \u0161to se same rusofilije ti\u010de, mo\u017eda najbolji roman koji se bavi upravo ovim pitanjem jesu “Seobe” Milo\u0161a Crnjanskog.<\/p>\n\n\n\n
U ovom romanu tretira se realna istorijska pojava, a to je seoba odre\u0111enog broja Srba sa teritorije tada\u0161nje Austro-ugarske na teritoriju tada\u0161nje Rusije i to ba\u0161 u delove sada\u0161njeg Donbasa \u010dija imena jo\u0161 uvek \u010duvaju uspomenu na to (Belgorod, Slavjanoserbsk i sli\u010dno). U tom romanu Crnjanski, u krajnjoj liniji, predstavlja Rusiju ne toliko kao realno carstvo ve\u0107 vi\u0161e kao neku metafizi\u010dku ideju, neku vrstu obe\u0107ane zemlje za kojom traga pleme izgubljene domovine. Po svemu sude\u0107i, upravo je o tome re\u010d sve vreme.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"
Skupovi podr\u0161ke Rusiji u Srbiji potaknuli su u Hrvatskoj, a i \u0161ire u Europi, razne esencijalisti\u010dke dijagnoze o Srbima kao naj\u0161ovinisti\u010dkijem i najnazadnijem narodu u Europi. Takvim priglupim dijagnozama zasigurno poma\u017eu i doma\u0107i mistificirani narativi o vjekovnom bratstvu dvaju naroda. Ako malo za\u0111emo u kompliciranu povijest njihovih odnosa, kao \u0161to je to u\u010dinio Nenad Gli\u0161i\u0107, […]<\/p>\n","protected":false},"author":5,"featured_media":41555,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[454],"tags":[646,137,469],"theme":[458],"country":[11],"articleformat":[450],"coauthors":[117],"class_list":["post-41553","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-naslovnica","tag-povijest","tag-rat","tag-srbija","theme-drustvo","country-srbija","articleformat-tema"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/41553","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/users\/5"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcomments&post=41553"}],"version-history":[{"count":2,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/41553\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":41557,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/41553\/revisions\/41557"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/media\/41555"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fmedia&parent=41553"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcategories&post=41553"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftags&post=41553"},{"taxonomy":"theme","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftheme&post=41553"},{"taxonomy":"country","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcountry&post=41553"},{"taxonomy":"articleformat","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Farticleformat&post=41553"},{"taxonomy":"author","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcoauthors&post=41553"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}