{"id":2033,"date":"2014-08-11T07:00:50","date_gmt":"2014-08-11T06:00:50","guid":{"rendered":"http:\/\/www.bilten.org\/?p=2033"},"modified":"2021-02-25T11:06:23","modified_gmt":"2021-02-25T10:06:23","slug":"dobri-i-losi-poslodavci-ima-li-razlike","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.bilten.org\/?p=2033","title":{"rendered":"Dobri i lo\u0161i poslodavci \u2013 ima li razlike?"},"content":{"rendered":"

U sljede\u0107a dva tjedna donosimo pet tekstova koji \u0107e se pozabaviti popularnim politi\u010dkim formulama, ekonomskim terminima i medijskim \u017eargonom koji ve\u0107 nekoliko godina oblikuju rasprave o krizi. Nastojat \u0107emo ih tretirati kao kondenzate ishodi\u0161nih dru\u0161tvenih sukoba, a ne kao neutralne instrumente razumijevanja i rje\u0161avanja krize. Zapo\u010dinjemo s psihologizacijom i moralizacijom ekonomske domene i pri\u010dom o dobrim i lo\u0161im poslodavcima.<\/strong><\/p>\n

U nedavnim sukobima i previranjima u vezi sa “reformskim” paketom zakona koje je Vlada u Srbiji ozna\u010dila kao klju\u010dne (zakoni o radu, o penzijsko-invalidskom osiguranju, o privatizaciji i o ste\u010daju), njena argumentacija se uglavnom sastojala ili iz onih dobro poznatih najava o “krvi, znoju i suzama” neophodnim danas zarad budu\u0107eg ekonomskog boljitka ili iz pravljenja podela me\u0111u ljudima na osnovu dva kriterijuma, \u0161to i nije tako novo, ali se od skoro ponovo na\u0161lo u javnim nastupima<\/a> \u010dlanova Vlade.<\/p>\n

Prvo, imamo razliku izme\u0111u onih koji su “vredni” i onih koji “ne\u0107e da rade”, pri \u010demu se, naravno, misli na radnike. Glavni oblik simboli\u010dke mo\u0107i, pi\u0161e sociolog Pjer Burdije, jeste mo\u0107 odre\u0111ivanja i stvaranja grup\u00e2. 1<\/a><\/sup>\u00a0Podela na “vredne” i one druge funkcioni\u0161e upravo u tom klju\u010du \u2013 pored ve\u0107 istro\u0161ene podele na zaposlene u javnom i zaposlene u privatnom sektoru, sada se poku\u0161avaju suprotstaviti zaposleni radnici uop\u0161te i ogromna armija nezaposlenih. Drugim re\u010dima, ispada da vrednim a nezaposlenim ljudima prvenstveno smetaju lenji, zaposleni radnici. Nema sumnje da je ovo jedna suluda konstrukcija, ne samo zato \u0161to je proizvoljna i fiktivna, ve\u0107 zato \u0161to je empirijski neodr\u017eiva. S jedne strane, dobro je poznato da za radnike u privatnom sektoru va\u017ei samo maksimalna “radna disciplina”, te da, u tom smislu, biti “lenj a zaposlen” u privatnom sektoru nije mogu\u0107e. Sa druge, iako u javnom sektoru ovakvo stanje nije dominantno (\u0161to je dobra stvar), nema ni govora o tome da se tamo “ni\u0161ta ne radi”: poznat je slu\u010daj<\/a> prosvete i zdravstva i socijalne za\u0161tite u kojima zapravo postoji manjak zaposlenih, a samim tim i ve\u0107a koli\u010dina rada za ve\u0107 zaposlene. \u0160to se ti\u010de drugih delova javnog sektora (administracija, javna preduze\u0107a i tako dalje), problemi organizacije rada (tamo gde postoje) i tome sli\u010dno isklju\u010divo su posledica dr\u017eavne politike prema tom delu privrede, koja se mo\u017ee, u najmanju ruku, svesti na strate\u0161ku nezainteresovanost za razvoj i optimizaciju javnih slu\u017ebi \u2013 stoga nema smisla kriviti tamo\u0161nje radnike za politiku i odluke u \u010dijem dono\u0161enju oni nisu u\u010destvovali. Uostalom, ako Vlada i njeni ministri tvrde da su “lenji” svi oni koji ne rade po 12 sati bez prava na pauzu i godi\u0161nji odmor \u2013 pa, utoliko gore po Vladu i ministre. Na kraju krajeva, treba re\u0107i i da prepreka novom zapo\u0161ljavanju ni u kom slu\u010daju nisu individualni radnici, ve\u0107 \u0161ire ekonomske strukture i procesi koji generi\u0161u visoku nezaposlenost ve\u0107 dve decenije (pre svega deindustrijalizacija i periferizacija privrede). Uprkos svemu ovome, ova konstrukcija sa\u017eima poku\u0161aj Vlade da stvaranjem grupe “vrednih, a nezaposlenih” sebi pribavi dodatni legitimitet i mo\u0107 u sprovo\u0111enju reformi upravo kod nezaposlenih, pri tome ih dovode\u0107i u sukob sa zaposlenima.<\/p>\n

Uloga podjele na dobre i lo\u0161e poslodavce<\/strong><\/p>\n

Druga podela, va\u017enija i trajnija, odigrala je daleko ve\u0107u ulogu u ofanzivi ne samo srpske Vlade i poslodava\u010dkih udru\u017eenja na prava radnika, ve\u0107 i u \u010ditavom regionu: ona poslodavce deli na “dobre” i “lo\u0161e”. 2<\/a><\/sup>\u00a0Navodno, dobri poslodavci ne\u0107e zloupotrebljavati izmene Zakona o radu, dok \u0107e lo\u0161i, ako to budu radili, biti ka\u017enjeni. Gde su dobri poslodavci, gde su lo\u0161i, koji su kriterijumi tu u pitanju \u2013 nije bilo jasno. I sve to ne bi bilo toliko zabrinjavaju\u0107e da takvu logiku neretko nisu prihvatali i sindikati<\/a>, tvrde\u0107i da su svesni da ima dobrih poslodavaca, da im oni nisu problem, te da prilikom dono\u0161enja Zakona treba voditi ra\u010duna najpre o praksi lo\u0161ih poslodavaca. Tako se na kraju, izgleda, do\u0161lo do op\u0161teg slaganja \u2013 “dobri” poslodavci znaju da cene svoje zaposlene, ne\u0107e im ugro\u017eavati prava na radnom mestu i niko ne bi trebalo da ima problem sa njima. Ipak, kada se sve sukobljene strane slo\u017ee oko ovakve stvari, ne\u0161to nije u redu.<\/p>\n

Pre svega, poslovanje jednog privatnog preduze\u0107a ne zavisi od moralnosti ili “dobrote” njegovog vlasnika, ve\u0107 od nekih objektivnih \u010dinilaca i okolnosti. Ve\u0107 iz same definicije preduze\u0107a (ili privrednog dru\u0161tva, ako se radi o privrednom pravu) mo\u017ee se uo\u010diti prvi faktor koji odlu\u010duju\u0107e uti\u010de na poslovanje: preduze\u0107e je privredni subjekt koji se osniva u cilju sticanja dobiti (profita), \u0161to zna\u010di da su sva poslovna aktivnost preduze\u0107a i sve odluke vlasnika ili menad\u017ementa podre\u0111ene tome. U konkretnom poslovanju preduze\u0107a, to zna\u010di da ono te\u017ei da uve\u0107a dobit \u0161to je vi\u0161e mogu\u0107e. S obzirom da je dobit jednaka razlici izme\u0111u prihoda i rashoda, jedini na\u010din na koji poslodavac mo\u017ee da je uve\u0107a, u kratkom roku, jeste da \u0161to je mogu\u0107e vi\u0161e smanji rashode i da se trudi da ih uvek svodi na najmanju mogu\u0107u meru. To nema osobene veze sa nekom pohlepom poslodavaca, sli\u010dnim moralnim kategorijama ili subjektivnim razlozima, ve\u0107 sa time da je uve\u0107anje profita strukturna potreba za jedno preduze\u0107e. Drugim re\u010dima, svaka firma funkcioni\u0161e u okviru logike konkurencije, prema kojoj mora uve\u0107avati sopstveni profit, ne da bi ga njegov vlasnik tro\u0161io na luksuzan \u017eivot, ve\u0107 da bi moglo da pove\u0107a proizvodnju, pro\u0161iri kapacitete i do\u0111e do novih potro\u0161a\u010da i ve\u0107ih prodaja, kako bi uvek bilo za korak ispred drugih preduze\u0107a (tr\u017ei\u0161na utakmica, naravno, nikada ne prestaje). Takav naizgled bezazlen zahtev \u2013 biti korak ispred \u2013 postaje pitanje \u017eivota i smrti za jednu firmu \u2013 ako ne uspe da pomo\u0107u uve\u0107anog profita dalje pro\u0161iri sopstvenu delatnost, ne\u0107e jo\u0161 dugo mo\u0107i da opstane na tr\u017ei\u0161tu jer \u0107e je njeni konkurenti presti\u0107i. I otud, zapravo, neumoljiva te\u017enja za obaranjem tro\u0161kova: tr\u017ei\u0161na konkurencija, kao nadindividualni i od preduze\u0107a nezavisan \u010dinilac, predstavlja njen glavni uzrok.<\/p>\n

Politi\u010dko-ekonomske zadatosti<\/b><\/p>\n

Naravno, sve ovo se ne odigrava u nekakvom dru\u0161tveno-ekonomskom vakuumu, jer svako preduze\u0107e posluje na odre\u0111enom tr\u017ei\u0161tu (nacionalnom i\/ili internacionalnom) koje ima svoje specifi\u010dnosti, faze i strukturno-istorijske osobine, a pored toga zavisi i od op\u0161teg stanja u privredi i ostalim sferama dru\u0161tva \u2013 odnosno, od toga nalazi li se privreda (nacionalna i svetska) u ekspanziji ili recesiji ili strukturnoj krizi, od na\u010dina na koji relevantni privredni akteri uti\u010du na to stanje, od konkretne makroekonomske politike dr\u017eave, od \u0161irih dru\u0161tvenih odnosa koji preovladavaju u jednom dru\u0161tvu, od geopoliti\u010dke situacije\u2026 Otud i drugi faktor koji uti\u010de na poslovanje \u2013 objektivne okolnosti koje pojedina\u010dni poslodavac ne mo\u017ee da promeni, ve\u0107 samo da im se prilagodi, i u tom smislu oni na njega deluju sa “gvozdenom nu\u017eno\u0161\u0107u”.<\/p>\n

Za pojedina\u010dnog poslodavca (ali i za poslodavce kao organizovanu klasu), plate radnika predstavljaju tro\u0161ak za koji neizbe\u017eno moraju da izdvajaju, a u to spadaju i sva prava koja su radnici i radnice tokom proteklih decenija sebi izborili \u2013 regres, topli obrok, pla\u0107eni odmor, bolovanje, naknade za prekovremeni, smenski i no\u0107ni rad, ograni\u010deno radno vreme i ostalo \u0161to se ina\u010de podvodi pod “beneficije”. S obzirom da je uve\u0107anje dobiti kratkoro\u010dno mogu\u0107e samo preko smanjenja tro\u0161kova, poslodavci, bili oni “dobri”, “lo\u0161i” ili ne\u0161to tre\u0107e, prirodno nastoje da tro\u0161kove koji se odnose na plate i beneficije radnika dr\u017ee na \u0161to je mogu\u0107e ni\u017eem nivou kako bi ste\u010dena dobit tako bila jo\u0161 ve\u0107a. Naravno, ovo se ne odnosi samo na tro\u0161kove plata, ve\u0107 i na ostale tro\u0161kove koji ulaze u kategoriju rashoda (nabavne cene robe, tro\u0161kovi materijala i amortizacije, finansijski rashodi i tako dalje). Prema tome, problemi rada na crno, ispla\u0107ivanja zarade na ruke, neupla\u0107ivanja doprinosa za zdravstveno i penziono osiguranje, nepo\u0161tovanja radnih prava i svega onoga \u0161to prati radni\u010dku egzistenciju u doba “fleksibilnosti” i raskida sa dr\u017eavom blagostanja nisu posledica manjka li\u010dnih kvaliteta poslodavca ili njegove zlobe i pohlepe. Oni su radije nu\u017ena posledica odre\u0111enog na\u010dina poslovanja \u2013 onog koji je jedini mogu\u0107 za privatna preduze\u0107a u uslovima kapitalizma koji se nalazi u dubokoj krizi, \u010dija je profitna stopa ve\u0107 dugi niz godina na niskom nivou, naro\u010dito ako se radi o perifernim zemljama (poput na\u0161ih) gde su pritisci dodatno zao\u0161treni, a mogu\u0107nosti i struktura privrednog razvoja unapred ograni\u010dene samim polo\u017eajem u \u0161irem sistemu odnosa.<\/p>\n

Ovakva logika \u2013 logika obaranja tro\u0161kova u vezi sa radom, odnosno cene rada \u2013 uvek va\u017ei za proizvodnju i poslovanje, pa i u “dobrim” ili bar tzv. “normalnim” privrednim uslovima. Me\u0111utim, ne samo \u0161to su takvi uslovi deo jednog \u0161ireg ciklusa (\u0161to \u0107e re\u0107i da su privremeni), ve\u0107 mogu i da uop\u0161te ne va\u017ee prili\u010dno dugo, tako da visoka nezaposlenost, privredna nestabilnost i odsustvo rasta postanu “normalni” privredni uslovi, kao \u0161to je slu\u010daj sa ve\u0107inom zemalja biv\u0161e Jugoslavije i drugim perifernim ekonomijama. Tada treba ura\u010dunati i drugi faktor koji uti\u010de na poslovanje \u2013 objektivne dru\u0161tveno-ekonomske okolnosti \u2013 i koji mo\u017ee dodatno da zao\u0161tri ve\u0107 prisutne tendencije. Na primer, u uslovima strukturne privredne krize ili tr\u017ei\u0161ne nestabilnosti, te\u017enja da se \u0161to vi\u0161e smanji cena rada dolazi jo\u0161 ja\u010de do izra\u017eaja jer su rezultati poslovanja \u010dak i u kratkom roku krajnje nepredvidivi i izlo\u017eeni relativno neo\u010dekivanim, a mogu\u0107im \u0161okovima, dok je opstanak na tr\u017ei\u0161tu jo\u0161 neizvesniji jer je, primera radi, mogu\u0107nost kreditnog finansiranja su\u017eena ili je potra\u017enja u konstantnom padu. Druga okolnost koja poslodavcu omogu\u0107ava da plate i beneficije dr\u017ei na niskom nivou jeste i velika nezaposlenost, po staroj devizi “ako ne\u0107e\u0161 ti, ima ko \u0107e”. Ako se ovakve okolnosti u\u010dvrste i postanu sistemske osobine jedne privrede, onda lo\u0161i uslovi na radu i odsustvo radnih prava tako\u0111e postaju sistemske i uobi\u010dajene, “normalne” pojave. Ne treba smetnuti s uma ni to da te pojave ne zavise samo od ekonomskih uslova i procesa, ve\u0107 i od politi\u010dkih \u2013 mnogo je lak\u0161e odr\u017eavati lo\u0161e uslove rada u okolnostima u kojima nema ozbiljne sindikalne organizovanosti (pre svega u privatnom sektoru), gde se radnici neprestano dele na one u javnom i privatnom sektoru, vredne i lenje, mla\u0111e i starije i gde i sama dr\u017eava na trenutke odustaje od privida “neutralnog igra\u010da” i doprinosi ovakvom razvoju stvari.<\/p>\n

“Normalnost” radnih uvjeta<\/strong><\/p>\n

Prema tome, sve ono sa \u010dime se radnici i radnice danas susre\u0107u, pre svega u privatnom sektoru, nije pitanje dobrih i lo\u0161ih poslodavaca (kao da su u pitanju filmski likovi), pa da se, kako je to svojevremeno savetovao<\/a> jedan entuzijasti\u010dni ministar privrede u Srbiji, od njih prosto mo\u017ee oti\u0107i. To je pitanje odre\u0111enog na\u010dina poslovanja koji je uro\u0111en kapitalizmu i profitnom motivu a u jo\u0161 ve\u0107oj meri njegovim varijacijama u zemljama evropske (pa i svetske) periferije \u2013 drugim re\u010dima, bio poslodavac ovakav ili onakav, on mora da posluje tako kako posluje samim tim \u0161to je poslodavac. Isto tako, to ne zna\u010di da se povremeno, tu i tamo, ne mo\u017ee na\u0107i neko ko svojim zaposlenima ispla\u0107uje i plate i beneficije, i to redovno. Ipak, to su izolovani ili bar manjinski slu\u010dajevi: o stanju u Srbiji dovoljno govore podaci<\/a> Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, prema kojima u privatnom sektoru tek minimalnu platu (od ne\u0161to manje od 200 evra) redovno prima oko 400 hiljada radnika, dok njih oko 35 hiljada radi i za manji novac, a \u010ditavih pola miliona ljudi platu ne dobija redovno. Ako se uzme u obzir da je u privatnom sektoru ukupno zaposleno oko milion ljudi, o\u010digledno je da ozbiljna ve\u0107ina radnika nema “normalne” uslove rada. Prema istim podacima, tek svaki peti poslodavac redovno ispla\u0107uje plate. Zato pomenuti “savet” biv\u0161eg ministra privrede vi\u0161e podse\u0107a na pripovetku o tamnom vilajetu nego na prakti\u010dnu preporuku: ako ode\u0161, kaja\u0107e\u0161 se, ako ne ode\u0161, kaja\u0107e\u0161 se.<\/p>\n

Ima li, na kraju, razlike me\u0111u dobrim i lo\u0161im poslodavcima? Ako se, pored svega ve\u0107 re\u010denog, uzmu u obzir, na primer, i nedavne izjave<\/a>\u00a0Unije poslodavaca Srbije o tome da je potrebno dodatno smanjivati plate u javnom sektoru za 25%, a penzije za 20% (umesto najavljenog smanjenja od 10%), te da je potrebno smanjiti obaveze poslodavaca u odnosu na plate zaposlenih i otpustiti jo\u0161 ljudi, kao i op\u0161ta i samouverena ofanziva na radnike u poslednjih par godina, izgleda da nema dobrih i lo\u0161ih poslodavaca, ve\u0107 samo \u2013 poslodavaca, \u010diji su interesi suprotstavljeni interesima najve\u0107eg dela dru\u0161tva, ne zato \u0161to oni tome subjektivno te\u017ee ili imaju skrivene namere, nego zato \u0161to ih logika funkcionisanja u kapitalizmu na to obavezuje. Drugim re\u010dima, nisu bitni igra\u010di, ve\u0107 pravila igre.<\/p>\n

  1. Pierre Bourdieu,\u00a0Social Space and Symbolic Power<\/i>, Sociological Theory, sv. 7, br. 1. (prole\u0107e, 1989), str. 23.[↩<\/a>]<\/span><\/li>
  2. Treba naglasiti i da sam pojam poslodavac nije ideolo\u0161ki neutralan. O tome kako se stvaraju i ko “daje” radna mesta vidi \u201cTko stvara radna mjesta<\/a>\u201d[↩<\/a>]<\/span><\/li><\/ol>","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

    U nedavnim sukobima i previranjima u vezi sa “reformskim” paketom zakona koje je Vlada u Srbiji ozna\u010dila kao klju\u010dne (zakoni o radu, o penzijsko-invalidskom osiguranju, o privatizaciji i o ste\u010daju)…<\/p>\n","protected":false},"author":5,"featured_media":2038,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[454,1],"tags":[103],"theme":[456],"country":[11],"articleformat":[450],"coauthors":[14],"class_list":["post-2033","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-naslovnica","category-uncategorized","tag-ideologija","theme-politika","country-srbija","articleformat-tema"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/2033","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/users\/5"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcomments&post=2033"}],"version-history":[{"count":9,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/2033\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":36854,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/2033\/revisions\/36854"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/media\/2038"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fmedia&parent=2033"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcategories&post=2033"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftags&post=2033"},{"taxonomy":"theme","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftheme&post=2033"},{"taxonomy":"country","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcountry&post=2033"},{"taxonomy":"articleformat","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Farticleformat&post=2033"},{"taxonomy":"author","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcoauthors&post=2033"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}