{"id":19758,"date":"2017-08-28T07:00:32","date_gmt":"2017-08-28T06:00:32","guid":{"rendered":"http:\/\/www.bilten.org\/?p=19758"},"modified":"2021-02-25T10:58:04","modified_gmt":"2021-02-25T09:58:04","slug":"starudija-za-sirotinju","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.bilten.org\/?p=19758","title":{"rendered":"Starudija za sirotinju: izvoz prljave tehnologije na Balkan"},"content":{"rendered":"

Proteklih dana regiju je iznenadila vijest iz Njema\u010dke prema kojoj se u toj zemlji postro\u017euju ekolo\u0161ka pravila za automobile, \u0161to bi zna\u010dilo da \u0107e se dobar dio vozila koja sada tamo prometuju ukloniti s cesta. Velik broj njih trebao bi zavr\u0161iti u zemljama s manje strogim ekolo\u0161kim kriterijima, poput onih balkanskih. Iako je cijeli “skandal” daleko od razrje\u0161enja, ideja uvoza stare tehnologije u regiju ve\u0107 je skupila brojne i kriti\u010dare i podr\u017eavatelje.<\/strong><\/p>\n

U indijskom gradu Bopalu se 1984. godine dogodila najve\u0107a industrijska nesre\u0107a u dosada\u0161njoj istoriji. Nakon curenja otrovnog gasa iz hemijske fabrike u ve\u0107inskom vlasni\u0161tvu ameri\u010dkog Junion karbajda (Union carbide), smrtno je stradalo 2.259 ljudi od direktnog dodira sa otrovnim gasom i 3.787 (prema vrlo “konzervativnim” procenama) ne\u0161to kasnije od komplikacija zbog trovanja, dok je vi\u0161e od pola miliona bilo izlo\u017eeno otrovu. Tragedija u Bopalu bila je tipi\u010dan, iako drasti\u010dan, primer takozvanog izvoza prljave tehnologije, pojave u kojoj postoje dve strane: bogati koji prebacuju odre\u0111enu tehnologiju zato \u0161to je rizi\u010dna i siroma\u0161niji koji su otvoreni za uvoz kapitala. \u010cak i kod ovako, najpovr\u0161nije postavljenog problema, me\u0111uzavisnost izme\u0111u dve strane u procesu o\u010digledno je vi\u0161estruka.<\/p>\n

Od pomenute tragedije u Indiji svet se promenio utoliko \u0161to siroma\u0161ne zemlje, zemlje onog dela koji je nekada nazivan Tre\u0107im svetom, pa i ve\u0107im delom biv\u0161eg Drugog sveta, nisu vi\u0161e samo izvori jeftine radne snage, sirovina i poreskih olak\u0161ica, ve\u0107 su istovremeno i tr\u017ei\u0161ta na koja se mogu plasirati odre\u0111ene robe. U tom smislu, mo\u017ee se re\u0107i da je izvoz “prljave” tehnologije, ranije vi\u0161e-manje ograni\u010den na proizvodnju ili eksploataciju resursa bez obzira na posledice, pro\u0161iren izvozom gotovih proizvoda koji vi\u0161e nisu pogodni za upotrebu ili se namerno proizvode ispod standarda. Tipi\u010dan primer za ovo poslednje jeste “afera Nutela”.<\/p>\n

Ve\u0107 godinama se povremeno otvara diskusija o kvalitetu prehrambenih proizvoda u zapadnoevropskim zemljama u odnosu na one kod nas. U tim diskusijama uvek je bilo onih koji su tvrdili da razlika postoji, ali je to moglo biti shva\u0107eno kao li\u010dni utisak, jer je bilo i onih koji su tvrdili da razlike nema. Zemlje takozvane “Vi\u0161egradske grupe” pokrenule<\/a> su pred Evropskom komisijom tu\u017ebu, a u Nema\u010dkoj je u medijima do\u0161lo do svojevrsnog priznanja da se za zemlje Isto\u010dne Evrope prave proizvodi slabijeg kvaliteta. U centru pa\u017enje su proizvo\u0111a\u010di, poznati i veliki brendovi, prvenstveno u oblasti prehrambene industrije, po\u010dev od Nutele, italijanskog kakao-namaza sa le\u0161nicima po kojoj je pojava za sada dobila ime.<\/p>\n

Tr\u017ei\u0161te za zaga\u0111enje<\/strong><\/p>\n

No pokazalo se da pojava nije ograni\u010dena samo na prehrambene proizvode. Posebne, lo\u0161ije verzije istih brendova, proizvode se i u kozmetici. Dodatnu zanimljivost predstavlja \u010dinjenica da se, naj\u010de\u0161\u0107e, lo\u0161ije verzije proizvoda prodaju po vi\u0161im cenama u siroma\u0161nijim zemljama. Pojedini proizvo\u0111a\u010di su razliku u sastavu proizvoda poku\u0161ali opravdati istra\u017eivanjem tr\u017ei\u0161ta. Po tome ispada da su u Isto\u010dnoj Evropi konzumenti \u010dokoladica, keksova, namaza, kremova itd. skloniji aditivima, ve\u0107em procentu boja i aroma nego oni u Zapadnoj. Posle pretvaranja javne tajne u priznanja pojedinaca, neki su se posuli pepelom, a neki su najavili da \u0107e nastaviti po starom.<\/p>\n

Dok se obja\u0161njenje o “istra\u017eivanju tr\u017ei\u0161ta i ukusu” u slu\u010daju konditorskih proizvoda mo\u017ee \u010diniti kao cinizam, koji je s pravom izazvao burne reakcije, za tr\u017ei\u0161te polovnih automobila nije vr\u0161eno nikakvo istra\u017eivanje, ali je nesumnjivo da se na nema\u010dkim, francuskim i drugim zapadnoevropskim autootpadima nalaze izvori\u0161ta prose\u010dnog konzumerskog sna na Balkanu \u2013 Mercedes, BMW ili ne\u0161to sli\u010dno. Jo\u0161 od pada Berlinskog zida polovni ili rashodovani automobili se sele na istok. Zbog stalnih promena ekolo\u0161kih i propisa iz oblasti bezbednosti, u Zapadnoj Evropi se stimuli\u0161e kupovina novih automobila, a stari zavr\u0161avaju, u poslednje vreme naro\u010dito, na Balkanu.<\/p>\n

Tako je, kako su objavili mediji u Srbiji i BiH, ve\u0107 na samu vest da je jedan od nema\u010dkih regionalnih sudova doneo odluku da se svi automobili bez standarda EURO 6 isklju\u010de iz saobra\u0107aja, 300 hiljada dizela\u0161a krenulo ka ovoj strani sveta \u2013 konkretno Rumuniji, Srbiji, Crnoj Gori, Albaniji, BiH. Za razliku od prehrambenih proizvoda, po pitanju starih automobila nema negativnih ose\u0107anja, \u010dak naprotiv. Prema zvani\u010dnim podacima, oko 60% ukupnog broja prodatih automobila u Srbiji su oni sa dizel motorom. U skladu sa tim, po re\u010dima profesora Tehnolo\u0161ko-metalur\u0161kog fakulteta Petra \u0110uki\u0107a, emisija ugljen-dioksida je 6,2 tone po glavi stanovnika Srbije. Samo na osnovu letimi\u010dnog pogleda na izve\u0161taje od pre desetak godina, mo\u017ee se videti da je emisija CO2 u Srbiji ve\u0107a skoro za tre\u0107inu u odnosu na 2006. godinu, kada je bila 4,3 tone po glavi stanovnika.<\/p>\n

Zajedni\u010dka atmosfera<\/strong><\/p>\n

Naravno, pored proklamovanih razloga u oblasti ekolo\u0161ke i zdravstvene za\u0161tite, Nema\u010dka \u017eeli da podstakne prodaju novih modela automobila, ali i da se re\u0161i brige o re\u0161avanju pitanja nagomilanog otpada. Umesto da ih skladi\u0161te ili recikliraju i za to snose odre\u0111ene tro\u0161kove, daleko je isplativije prodati ih dalje, na siroma\u0161nija tr\u017ei\u0161ta sa izra\u017eenom potrebom za automobilima koji su, kao \u0161to znamo, i statusni simbol. Bez obzira na to kakva je sudbina odluke regionalnih sudova, jasno je da \u0107e stari automobili nastaviti da pristi\u017eu iz zapadnoevropskih zemalja. Sve drugo je samo pitanje brzine. Valja, naravno, postaviti jedno zdravorazumsko pitanje: da li je mogu\u0107e zadr\u017eati zaga\u0111enje na dr\u017eavnim granicama sudskim presudama? Naravno da nije, \u0161ta daje dojam da je krajnji cilj ove mere “\u010di\u0161\u0107enja gradova” zapravo pospe\u0161ivanje potro\u0161nje i prodaje novih modela.<\/p>\n

U oblasti rudarstva i uop\u0161te proizvodnje sirovina te hemijskoj industriji,\u00a0koje su nekada tradicionalno zauzimale najve\u0107i deo izvoza prljave tehnologije, do sada je u vi\u0161e navrata bilo pomora ribe u Tisi i drugim rekama u Vojvodini za koje su odgovorni rudnici u stranom vlasni\u0161tvu u Ma\u0111arskoj i Rumuniji. Ne\u0161to ju\u017enije, u Beogradu, Valjevu, U\u017eicu, Lebanu itd. dolazilo je do razli\u010ditih trovanja vode. Nisu svi slu\u010dajevi povezani sa uvezenom prljavom tehnologijom, ve\u0107 je jedan deo tog zaga\u0111enja potekao i od starih preduze\u0107a sa jo\u0161 nera\u0161\u010di\u0161\u0107enom svojinskom strukturom (\u0161to zna\u010di da \u010dekaju na kupca), kao \u0161to je na primer rudnik Lece na jugu Srbije. To je tehnologija prljava zbog svoje zastarelosti, rashodovanosti i neodr\u017eavanja. U ovim slu\u010dajevima, “investitori” \u010dak ni prljavu tehnologiju ne moraju da dovoze, jer se ona ve\u0107 nalazi tu.<\/p>\n

Postoje mnogobrojni zapu\u0161teni pogoni koje posustale dr\u017eave ne mogu (i ne \u017eele) same pokrenuti. Svi ti privredni pogoni (rudnici, rafinerije itd.) u zastoju ve\u0107 stoje izlo\u017eeni za budu\u0107e kupce, pa je realno o\u010dekivati da se pove\u0107anjem aktivnosti na ovom polju vi\u0161e do\u0111e do izra\u017eaja problem zaga\u0111enja i prljave tehnologije.<\/p>\n

Zamena softvera<\/strong><\/p>\n

Dr\u017eave, barem javno, fingiraju borbu protiv zaga\u0111enja. U tom smislu je aktuelni ministar u Vladi Srbije Goran Trivan izjavio da je pro\u0161lo vreme zaga\u0111iva\u010da i da ih dr\u017eava vi\u0161e ne\u0107e tolerisati, odnosno da \u0107e ubudu\u0107e biti ka\u017enjavani. Po izjavi samog ministra 2.500 preduze\u0107a do sada uop\u0161te nisu pla\u0107ala ekolo\u0161ku taksu, pa je najavljeno sistemsko ure\u0111enje te oblasti. U \u010demu se to ure\u0111enje sastoji? Po re\u010dima Trivana, Ministarstvo je sada nabavilo softver (?!) koji \u0107e pomo\u0107i da se utvrdi ta\u010dan broj firmi koje moraju da pla\u0107aju ekolo\u0161ke takse i visinu njihovog iznosa. Nejasno ostaje za\u0161to do sada nije funkcionirala naplata, a to pitanje nije interesiralo ni medije u vlasni\u0161tvu kapitala sa Zapada, poput televizije N1 i novina Blic.<\/p>\n

Oni su za nepla\u0107anje apostrofirali samo jednu od 2.500 firmi, Naftnu industriju Srbije, koja je u ve\u0107inskom vlasni\u0161tvu ruskog kapitala i kojoj je taksa opro\u0161tena ugovorom iz 2010. Za imena ostalih 2499 preduze\u0107a ovi prilje\u017eni istra\u017eiva\u010di nas nisu udostojili obave\u0161tenja, kao ni za osnove njihovog nepla\u0107anja. Kada pogledamo okolnosti koje vladaju u zemljama koje \u017eele da privuku investitore, mo\u017eemo videti da su one same ve\u0107 vrlo otvorene za problemati\u010dnu ili prljavu tehnologiju. Kao \u0161to vidimo, to se podjednako odnosi na sredstva za proizvodnju i na robu \u0161iroke potro\u0161nje, u \u010ditavoj paleti od hrane do proizvoda te\u0161ke industrije. To je uslovljeno kako me\u0111unarodnim ekonomskim poretkom ustanovljenim kroz sporazume o slobodnoj trgovini, tako i nedostatkom efektivnog doma\u0107eg investicionog kapitala te li\u010dnim potrebama ljudi da kupe rashodovanu robu jer im je nova nedostupna.<\/p>\n

Do\u0161li smo do trenutka kada samo razmi\u0161ljanje o “prljavoj” ili “\u010distoj” tehnologiji mora da se odvija u senci prora\u010duna profita i navodne brige za radna mesta. U toj istoj senci profita krije se i \u010dinjenica da emisija \u0161tetnih gasova nastavlja da raste na svetskom nivou, kako iz zemalja koje donose stro\u017eije ekolo\u0161ke propise, tako i onih drugih, kojima treba novi softver da utvrde ko uop\u0161te treba da pla\u0107a ekolo\u0161ke takse i koliko. Do\u0161li smo do trenutka spoznaje da je kapitalizam koji je postojao u vreme tragedije u Bopalu isti ovaj kapitalizam od danas, uprkos tome \u0161to su vozni parkovi ne\u0161to modernizovaniji.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

U indijskom gradu Bopalu se 1984. godine dogodila najve\u0107a industrijska nesre\u0107a u dosada\u0161njoj istoriji. Nakon curenja otrovnog gasa iz hemijske fabrike u ve\u0107inskom vlasni\u0161tvu ameri\u010dkog Junion karbajda (Union carbide), smrtno je stradalo 2259 ljudi od direktnog dodira sa otrovnim gasom i 3787 (vrlo “konzervativne” procene) ne\u0161to kasnije od komplikacija zbog trovanja, dok je vi\u0161e od pola miliona bilo izlo\u017eeno otrovu…<\/p>\n","protected":false},"author":10,"featured_media":19767,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[454,1],"tags":[199],"theme":[455],"country":[11],"articleformat":[450],"coauthors":[117],"class_list":["post-19758","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-naslovnica","category-uncategorized","tag-industrija","theme-rad","country-srbija","articleformat-tema"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/19758","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/users\/10"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcomments&post=19758"}],"version-history":[{"count":14,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/19758\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":36562,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/19758\/revisions\/36562"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/media\/19767"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fmedia&parent=19758"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcategories&post=19758"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftags&post=19758"},{"taxonomy":"theme","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftheme&post=19758"},{"taxonomy":"country","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcountry&post=19758"},{"taxonomy":"articleformat","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Farticleformat&post=19758"},{"taxonomy":"author","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcoauthors&post=19758"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}