{"id":18886,"date":"2017-06-19T09:51:15","date_gmt":"2017-06-19T08:51:15","guid":{"rendered":"http:\/\/www.bilten.org\/?p=18886"},"modified":"2021-02-25T10:58:23","modified_gmt":"2021-02-25T09:58:23","slug":"ona-rijec-na-f","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.bilten.org\/?p=18886","title":{"rendered":"Nevolje s F dijagnozama"},"content":{"rendered":"

U prerevnom poku\u0161aju obavljanja svog posla kao “organa mira” srpska policija zaklju\u010dila je kako su osobe s F dijagnozama, \u0161iframa za standardizaciju mentalnih oboljenja, vjerojatno visokorizi\u010dnog dru\u0161tvenog pona\u0161anja. Kriminalisti\u010dke statistike to me\u0111utim ne potvr\u0111uju. No, ovo je odli\u010dan povod za analizu uloge dru\u0161tva u odnosu prema jednom svom ugro\u017eenom segmentu.<\/strong><\/p>\n

Nedavni slu\u010daj kr\u0161enja Zakona o Pravima pacijenata u Srbiji i to od MUP-a, ustalasao je javnost i na mala vrata otvorio problem dostupnosti informacija o psihijatrijskim dijagnozama. MUP Srbije je, naime, tra\u017eio na uvid podatke o dijagnozama klijenata koji su se le\u010dili u nekom od domova zdravlja na odeljenju psihijatrije. Na ovo su reagovali poverenik za za\u0161titu podataka o li\u010dnosti Rodoljub \u0160abi\u0107 kao i v.d. za\u0161titnik gra\u0111ana Milo\u0161 Jankovi\u0107, zahtevaju\u0107i od MUP-a obja\u0161njenje. Kako sada\u0161nji direktor BIA-e, a tada\u0161nji ministar policije Neboj\u0161a Stefanovi\u0107, tvrdi, za kr\u0161enje zakona kriva je “samo jedna policijska stanica”, a ne celi MUP, te je slu\u010daj zavr\u0161en pokretanjem krivi\u010dnog postupka protiv komandira policijske ispostave Kikinda.<\/p>\n

Mediji su pak vest ispratili senzacionalisti\u010dki ali i manjim delom navodima mi\u0161ljenja stru\u010dnjaka (poput forenzi\u010dkih psihologa) o benevolentnosti ve\u0107eg broja pacijenta i minimalnom procentu nasilnika i ubica kojima je dodeljena neka od dijagnoza u F spektru. Javnost je, dodu\u0161e, imala priliku da kroz seriju vesti pobli\u017ee upozna dijagnostiku i zna\u010denje pojedinih \u0161ifara, koje se (ne bez razloga) dr\u017ee u tajnosti, \u010dime se prevenira pogre\u0161na interpretacija, dalja stigmatizacija pacijenata a u nekim slu\u010dajevima i neadekvatno reagovanje institucija<\/a>. No, poku\u0161aj popisivanja psihijatrijskih bolesnika ukazuje na nameru vlasti da ovakvim postupkom predupredi potencijalne opasnosti ili destabilizaciju koja mo\u017ee do\u0107i s ove strane.<\/p>\n

Popisivanje pacijenata<\/strong><\/p>\n

Zakon o Pravima pacijenata nala\u017ee da se ovakvi podaci mogu dobiti samo uz odobrenje suda ili uz saglasnost pacijenta, \u0161to bi kreiranje spiskova pacijenata u\u010dinilo protivzakonskim aktom. Vest o nelegalnom zahtevu u podatke od li\u010dnog zna\u010daja, osim reakcija stru\u010dne javnosti pokre\u0107e i pri\u010du o pripremi popisa pacijenata sa F dijagnozom. F dijagnoze se po standardizaciji mentalnih oboljenja odnose na spektar razli\u010ditih bolesti me\u0111u kojima su pored razli\u010ditih \u0161izofrenih oboljenja, depresija, manije, fobije, hipohondrija, reakcije na stres, problemi vezani za konzumiranje alkohola i nikotina, poreme\u0107aji hranjenja, bulimija i anoreksija, no\u0107ne more i strahovi pa i Alchajmerova i Parkinsonova bolest.<\/p>\n

Odnos prema ugro\u017eenim grupama, me\u0111u koje ponajvi\u0161e spadaju upravo ljudi s mentalnim pote\u0161ko\u0107ama, ogledalo je odnosa vlade i dru\u0161tva prema stanovnicima. U tom ogledalu vidimo strah, neznanje, nerazumevanje i oholost vlasti. Ovakav autokratski postupak bi bio u ravni mera potpune dr\u017eavne kontrole nad privatno\u0161\u0107u podataka u maniru Mekartijevog lova na ve\u0161tice, koji je pretpostavljao i prinudnu saradnju psihijatara u lociranju i pronala\u017eenju komunista me\u0111u pacijentima, a zatim i njihovo isporu\u010divanje policiji. 1<\/a><\/sup><\/p>\n

Politike mentalnog zdravlja jedne dr\u017eave vezane su za prevenciju, organizaciju mentalne za\u0161tite (koja obuhvata dijagnostiku, tretman, hospitalizaciju), zakonske odredbe o mentalnom zdravlju, ali i kreiranje reprezentativne slike o korisnicima tih usluga u \u0161iroj javnosti. Slika koja se kreira u javnoj sferi, a naro\u010dito u medijima, veoma uti\u010de na kreiranje stavova o korisnicima usluga, ali i pru\u017ea referentni okvir za stepen prihvatanja ili odbacivanja. Kada problemi stignu u medije, dobijaju posebnu formu, pri \u010demu se interpretacije gotovo nikada ne kre\u0107u u korist pacijenata.<\/p>\n

Posmatrani kao agresivni, psihijatrijski pacijenti \u0107e vi\u0161e nego ostali biti tretirani kao potencijalna opasnost, a ako u\u010dine neko krivi\u010dno delo, bi\u0107e medijski istaknutiji od onih koji nisu pod psihijatrijskim tretmanom. Istra\u017eivanja ne govore u prilog ra\u0161irenoj pretpostavci o psihijatrijskim pacijentima kao opasnijim od ostatka populacije: proporcionalno gledano, ne postoji razlika u broju krivi\u010dnih dela psihijatrijskih pacijenata i “normalnih” osoba. Stigma koju nose psihijatrijski pacijenti je prva prepreka promeni njihovog tretmana u dru\u0161tvu, a mediji koji izve\u0161tavaju o njima \u010desto odra\u017eavaju dru\u0161tvene predrasude. Posledice izno\u0161enja podataka su stigmatizacija, retraumatizacija, dalja viktimizacija.<\/p>\n

Stigmatizacija<\/strong><\/p>\n

Negativni uticaji stigme na mentalno zdravlje pacijenata su vi\u0161estruki, i predstavljaju jedan od klju\u010dnih uzroka drop out<\/em>-a sa psihoterapijskog le\u010denja. Zbog straha da \u0107e biti etiketirani ili stigmatizovani, oni koji bi mogli imati koristi od psihoterapijskog tretmana ipak se ne odlu\u010duju za njega. Osobe koje imaju psihi\u010dke probleme su, kako istra\u017eivanja pokazuju, izlo\u017eenije riziku od stigmatizacije, nego \u0161to je to slu\u010daj sa onima koji imaju druge vrste zdravstvenih problema. Tako\u0111e je ustanovljeno da etiketiranje vodi ka stigmatizaciji. Do njega mo\u017ee do\u0107i jer su se, u socijalnom okru\u017eenju u kojem osoba \u017eivi i deluje, pro\u0161irile informacije o njenoj bolesti (to je mogao, na primer, u\u010diniti psihijatar, ili se to moglo desiti po principu ne\u010dijeg “samostalnog zaklju\u010divanja”). Stigmatizacija pokre\u0107e delovanje stereotipa, a oni se, kako je ve\u0107 re\u010deno, ne oslanjaju na \u010dinjenice, ve\u0107 predstavljaju neku vrstu upro\u0161\u0107ene, krajnje svedene predstave o karakteristikama odre\u0111enih grupa ljudi.<\/p>\n

Osobe sa mentalnim problemima su sklone autostigmatizaciji jer imaju nizak stepen samopo\u0161tovanja. Vremenom usvajaju na\u010din na koji su percipirani od strane drugih, i kroz proces pounutravanja, to postaje deo njihove samopercepcije. Stigmatizovanim osobama dru\u0161tvo name\u0107e identitet koji nisu u stanju da prihvate, \u0161to u njima stvara podvojenost. Kada su u dru\u0161tvu ljudi sli\u010dnih njima pona\u0161aju se na jedan na\u010din, dok u \u0161irem dru\u0161tvenom okru\u017eenju deluju druga\u010dije, \u010desto i sami reprodukuju\u0107i stereotipe prema drugim stigmatizovanim osobama. Porodica du\u0161evno obolelog tako\u0111e trpi odre\u0111enu vrstu stigme, najvi\u0161e zbog uvre\u017eenog shvatanja da se sve mentalne bolesti nasle\u0111uju, ili bar velika ve\u0107ina njih. Posledica ovakvog stereotipa je tendencija tra\u017eenja ili \u010dak i prepoznavanja nekih oblika nepravilnosti “tragova” ili nagove\u0161taja poreme\u0107aja kod srodnika pacijenta. Negativni efekti stigme se prenose i na institucije mentalnog zdravlja, naro\u010dito na psihijatrijske klinike, pa i na same psihijatre.<\/p>\n

Jedan od najve\u0107ih strahova s kojima se su\u010deljavaju tzv. biv\u0161i (izle\u010deni) pacijenti, nije kao \u0161to bi se pomislilo iz prve \u2013 kako \u0107e me prihvatiti u dru\u0161tvenoj sredini \u2013 ve\u0107, ho\u0107u li biti zauvek evidentiran \u2013 obele\u017een kao pacijent. To su podaci kojima raspola\u017eu dr\u017eavne ustanove, institucije sistema, ne samo zdravstva ve\u0107 i \u0161kolstva. Naravno, racionalan razlog za to postoji, i uvek se mogu pozvati na neophodnost posedovanja ovih informacija zarad bezbednosti i sistema i samih biv\u0161ih pacijenata. Problem je naravno u tome, \u0161to se stigma ne bri\u0161e i sa njom se mora \u017eiveti \u2013 zauvek. Posledice su ote\u017eano nala\u017eenje posla, mo\u017eda druga\u010diji tretman od strane nadre\u0111enih, fakuleta, \u0161kola. Biv\u0161i pacijenti ustanova mentalnog zdravlja predstavljaju dru\u0161tvenu kategoriju koja je najizlo\u017eenija stigmatizaciji, te se smatra da je kod njih prisutan i najve\u0107i stepen vulnerabilnosti.<\/p>\n

Da bi se pravo na \u017eivot u zajednici kao jedno od temeljnih ljudskih prava ostvarilo za osobe s mentalnim pote\u0161ko\u0107ama, brojne dr\u017eave aktivno provode politiku deinstitucionalizacije, odnosno podr\u0161ke unutar zajednice. Socijalna izolacija u spoljnom, vaninstitucionalnom svetu je svakako jedna od nave\u0107ih prepreka s kojom se suo\u010davaju biv\u0161i pacijenti. Zdravi socijalni odnosi predstavljaju osnovni preduslov oporavka; zahvaljuju\u0107i njima umanjuju se efekti stresa koji se neminovno pojavljuje kada se iz iz u\u017eeg, klini\u010dkog okru\u017eenja pre\u0111e u \u0161iri, socijalni sistem funkcionisanja. Tako\u0111e se pokazalo da italijanski model deinstitucionalizacije, predstavlja najhumaniji pristup kako le\u010denju tako i integrisanju klijenata u dru\u0161tvo. U na\u0161em ex YU regionu, za sada, samo se delimi\u010dno sprovodi u Hrvatskoj. 2<\/a><\/sup><\/p>\n

Uloga dru\u0161tva u ozdravljenju<\/strong><\/p>\n

Dru\u0161tveni sistem te\u017ei da o\u010duva unutra\u0161nju koherentnost, te sebi obezbe\u0111uje za\u0161titu time \u0161to uklanja osobe sa psihi\u010dkim pote\u0161ko\u0107ama; one su, kako se veruje, nesposobne za dono\u0161enje racionalnih odluka, i nisu u stanju da se integri\u0161u u dru\u0161tvo. Ono, na osnovu krajnje arbitrarnog sistema procene, odre\u0111uje koji tip deprivacije treba da stupi na snagu, da li je on opravdan i neophodan, i da li je “presudu” eventualno mogu\u0107e izmeniti. Ra\u0111anje ideje o oporavku, kao i uvi\u0111anje neophodnosti mobilisanja lokalne zajednice \u2013 naro\u010dito kroz organizacije korisnika koji predstavljaju va\u017ene pokreta\u010de pozitivnih promena \u2013 uslovili su promene u njihovom polo\u017eaju. Razvijanje modela uklju\u010divanja zajednice pokazuje da participacija i inkluzija, ukoliko se sprovode na adekvatan na\u010din, poseduju mo\u0107 da na pozitivan na\u010din transformi\u0161u dru\u0161tvenu realnost.<\/p>\n

Ideja da zajednice treba da pru\u017eaju podr\u0161ku osobama sa mentalnim pote\u0161ko\u0107ama, kao bi se one reintegrisale, oporavile od bolesti i odr\u017eale mentalnu stabilnost, javlja se tek u posleratnom periodu. Prakse koje se sprovode na nivou mikrozajednica su podsticajne za dru\u0161tvo u celini, jer pokazuju da je mogu\u0107e postaviti zajedni\u010dke ciljeve, organizovati zajedni\u010dke aktivnosti i kreirati inkluzivno dru\u0161tveno okru\u017eenje. Participacija i inkluzija, ukoliko se sprovode na adekvatan na\u010din, imaju mo\u0107 da na pozitivan na\u010din transformi\u0161u dru\u0161tvenu realnost. Me\u0111utim, ukoliko su takve vrste inicijativa zasnovane na pogre\u0161nim pretpostavkama rezultat \u0107e izostati, a nepovoljne posledice se mogu manifestovati ne samo na nivou lokalnih zajednica, ve\u0107 i na nivou \u010ditavog dru\u0161tva. Participacija se, u takvim slu\u010dajevima, zasniva na ispraznoj demagogiji i ispoljava se kao novi vid tiranije. U tom vidu, ona ne doprinosi promenama ve\u0107 redukuje transformativne procese, te\u017ee\u0107i da odr\u017ei status quo i postoje\u0107e odnose mo\u0107i. Od 1970-tih naovamo, pre svega zahvaljuju\u0107i inicijativi za deinstitucionalzaciju osoba sa mentalnim pote\u0161ko\u0107ama, poja\u010dani su napori da se biv\u0161i korisnici usluga psihijatrijskih ustanova integri\u0161u u dru\u0161tvenu zajednicu kako bi se prevazi\u0161li problemi s kojima se oni suo\u010davaju u ekonomskoj, socijalnoj i politi\u010dkoj sferi.<\/p>\n

Organizacije korisnika usluga ustanova mentalnog zdravlja postaju va\u017eni pokreta\u010di pozitivnih promena. Sami korisnici unapre\u0111uju kvalitet rada, uvode\u0107i grupe samopomo\u0107i ili pak, nove aktivnosti u ve\u0107 postoje\u0107e programe. Oni, tako, postaju kreativniji i zanimljiviji za one kojima su i namenjeni. Organizacije korisnika su inicirale formiranje tzv. grassroot<\/em> pokreta koji je bio namenjen osna\u017eivanju kapaciteta biv\u0161ih pacijenata. Period 90-tih i 2000-tih obele\u017eava tzv. novi komunitarizam, sa ciljem da se oja\u010da civilno dru\u0161tvo, u\u010de\u0161\u0107e gra\u0111ana, kao i kontrola nad samim procesom institucionalnog le\u010denja. Biv\u0161im korisnicima institucionalnih psihijatrijskih usluga je danas omogu\u0107eno da dobiju pomo\u0107 i podr\u0161ku u okviru razli\u010ditih projekata namenjenih unapre\u0111enju mentalnog zdravlja u zajednici, kao i u okviru programa socijalne rehabilitacije. 3<\/a><\/sup><\/p>\n

  1. Istorija bele\u017ei i jo\u0161 drasti\u010dnije mere kontrole, poput kolaboracionista u okvirima psihoanaliti\u010dkog dru\u0161tva koji su pod pritiskom tre\u0107eg rajha prijavljivali kolege analiti\u010dare jevrejskog porekla te su (ukoliko su imali sre\u0107e) oni samo ostajali bez posla, a poneki bi zavr\u0161io i u logoru.[↩<\/a>]<\/span><\/li>
  2. U Hrvatskoj je proces deinstitucionalizacije zapo\u010deo 1997. godine, a sprovodi ga Ministarstvo za demografiju, obitelj, mlade i socijalnu politiku u saradnji s drugim nadle\u017enim telima u domovima za psihi\u010dki bolesne odrasle[↩<\/a>]<\/span><\/li>
  3. Procesi uklju\u010divanja u zajednicu mogu biti koncipirani na razli\u010dite na\u010dine, ali oni svakako uklju\u010duju obezbe\u0111ivanje odgovaraju\u0107ih rezidencijalnih uslova boravka (npr. u tzv. “ku\u0107ama na pola puta”), obezbe\u0111ivanje rezidencijalnih sme\u0161taja koji su namenjeni osna\u017eivanju kapaciteta (long stay care home), sme\u0161tanje pacijenata u hostele za pru\u017eanje podr\u0161ke (oni su namenjeni pacijentima koji su relativno samostalni), kao i organizovanje razli\u010ditih alternativnih oblika zajedni\u010dkog stanovanja koji su zasnovani na samoorganizovanju. Podr\u0161ka se realizuje i putem programa namenjenih unapre\u0111ivanju me\u0111usobne podr\u0161ke i komunikacije me\u0111u biv\u0161im korisnicima, pru\u017eanjem podr\u0161ke u zapo\u0161ljavanju i razvoju kreativnosti (radionice glume, muzike, umetni\u010dkih rukotvorina.), pru\u017eanjem podr\u0161ke u procesu razvoja psihosocijalnih ve\u0161tina i dr.[↩<\/a>]<\/span><\/li><\/ol>","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

    Nedavni slu\u010daj kr\u0161enja Zakona o Pravima pacijenata u Srbiji i to od MUP-a, ustalasao je javnost i na mala vrata otvorio problem dostupnosti informacija o psihijatrijskim dijagnozama…<\/p>\n","protected":false},"author":4,"featured_media":18887,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[454,1],"tags":[],"theme":[],"country":[11],"articleformat":[450],"coauthors":[256],"class_list":["post-18886","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-naslovnica","category-uncategorized","country-srbija","articleformat-tema"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/18886","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/users\/4"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcomments&post=18886"}],"version-history":[{"count":9,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/18886\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":36593,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/18886\/revisions\/36593"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/media\/18887"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fmedia&parent=18886"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcategories&post=18886"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftags&post=18886"},{"taxonomy":"theme","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftheme&post=18886"},{"taxonomy":"country","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcountry&post=18886"},{"taxonomy":"articleformat","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Farticleformat&post=18886"},{"taxonomy":"author","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcoauthors&post=18886"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}