Čemu teorijska kritika kapitalizma danas, kada ne postoji društvena i politička snaga koja ga realno može ugroziti i čemu (bilo kakvo) političko delovanje ako malo toga možemo da uradimo, imajući u vidu izuzetno nepovoljne društveno-političke okolnosti u proteklih tridesetak godina? Jednostavnije rečeno, pitanje je da li je moguće bilo kakvo suvislo političko delovanje, a da nije reč o akademskoj kritici kapitalizma iz skupih svetskih hotela, radikalno levom političkom mimovanju iz sobe u stanu svojih roditelja, ili pak centrističkoj partijskoj politici koja se svodi na tehniku dolaska i održavanja na vlasti?
Ljudi prave svoju vlastitu istoriju, ali oni je ne prave po svojoj volji, ne pod okolnostima koje su sami izabrali, nego pod okolnostima koje su neposredno zatekli, koje su date i nasleđene.
Karl Marks, “Osamnaesti brimer Luja Bonapartea”
Sav društveni život u suštini je praktičan. Sve misterije, koje teoriju navode na misticizam, nalaze svoje racionalno rješenje u ljudskoj praksi i u poimanju ove prakse.
Karl Marks, VIII teza o Fojerbahu
[K]ako za masovno stvaranje te komunističke svesti, tako i za ostvarenje same stvari, nužno je masovno menjanje ljudi koje je mogućno samo u praktičnom pokretu, u revoluciji…
Karl Marks i Fridrih Engels, “Nemačka ideologija”
Nećemo otkriti toplu vodu ako kažemo da okolnosti za političko delovanje na levici, u trećoj deceniji dvadeset prvog veka, nisu baš sjajne. Izuzev možda Južne Amerike, gde različiti društveni pokreti neguju borbeni duh levice, i s vremena na vreme uspevaju da ga artikulišu u usko političkoj areni, u gotovo svim drugim delovima sveta, više je reč o sporednim akterima nego o relevantnoj političkoj snazi koja oblikuje savremena društva. Iako se pojave po koji Džeremi Korbin ili Berni Sanders, te Žan-Lik Melenšon ili Siriza, uz sve njihove prednosti i nedostatke, sa sigurnošću možemo reći da u evropskom i anglo-američkom svetu dominiraju liberalno-konzervativne snage. Nakon perioda Drugog svetskog rata, kada je vladajuća klasa bila prinuđena da čini određene ustupke, što je za posledicu imalo stvaranje države socijalnog staranja, u poslednjih tridesetak godina uspostavljena je liberalno-kapitalistička hegemonija.
Posle pada Berlinskog zida, poneki izborni uspeh partije koja se nominalno zalaže za demokratski socijalizam ili formiranje masovnog društvenog pokreta koji ističu zahteve ugroženih društvenih grupa, više predstavljaju kratkotrajni progresivni bljesak u sivilu oligarhijskog globalnog kapitalizma. Stoga, nameću se dva pitanja: čemu teorijska kritika kapitalizma danas, kada ne postoji društvena i politička snaga koja ga realno može ugroziti i čemu (bilo kakvo) političko delovanje ako malo toga možemo da uradimo, imajući u vidu izuzetno nepovoljne društveno-političke okolnosti u proteklih tridesetak godina? Jednostavnije rečeno, pitanje je da li je moguće bilo kakvo suvislo političko delovanje, a da nije reč o akademskoj kritici kapitalizma iz skupih svetskih hotela, radikalno levom političkom mimovanju iz sobe u stanu svojih roditelja, ili pak centrističkoj partijskoj politici koja se svodi na tehniku dolaska i održavanja na vlasti?
Nekoliko koraka unazad
U jednom tekstu iz 1990. godine, u kojem se bavi različitim interpretacijama pada realnog socijalizma i mogućnošću da se socijalistička teorija i praksa prilagode novom kontekstu, Jirgen Habermas ističe da je, u tom trenutku, marksizam postao “manje ili više marginalni metod istraživanja među ostalima koji čine akademski život”. Okolnosti verovatno jesu bile takve, da je malo ko, ko bi doveo u pitanje zahteve za uvođenjem partijskog pluralizma i otklonom od planskog sistema privrede bio relevantan društveni i politički akter. Istovremeno, bilo je potrebno obnoviti političku teoriju na levici i ponuditi sopstvenu interpretaciju aktuelnih događaja.
Intelektualnu klimu kraja devedesetih dobro opisuju i Fukujamine reči. Na delu nije kraj ideologije, već “arogantna pobeda ekonomskog i političkog liberalizma (…) bez održive sistematične alternative”. Konkretna ekonomska istorija je već poznata: deregulacija privrede, razgradnja države socijalnog staranja i njeno prilagođavanje interesima kapitala, napad na sindikate, te uklanjanje trgovinskih barijera među državama, imali su za posledicu enorman rast ekonomskih nejednakosti. Istina, ove reforme su započete pre pada Berlinskog zida, ali možemo reći da je ovaj događaj prelomna tačka u sumornoj novijoj istoriji levice.
Socijaldemokratske političke stranke, koje su tokom dvadesetog veka zastupale interese organizovane radničke klase, značajno redefinišu svoje programe, dok komunističke partije uglavnom nestaju sa partijske scene. Poznata je i Blerova izmena Tačke IV (ustanovljene još 1918. godine) programa Laburista. Od 1995. godine, Laburisti se više ne zalažu za zajedničko vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju u zvaničnom programu stranke. Zašto? Pa, okolnosti su takve da je takav program prevaziđen – potrebno je proširiti biračko telo kako bi stranka mogla da dođe na vlast. Evropski i američki zagovornici “trećeg puta” odnosno,”radikalnog centra”, su nekadašnje socijaldemokratske stranke očistili od gotovo svih elemenata klasne politike.
Umesto slepih militanata koji veruju u apstraktne i nesprovodive političke ideale, politika je ostavljena veštim menadžerima i pragmatičarima koji znaju šta je moguće u politici i kojim sredstvima se dolazi na vlast. Rečima jednog od ideologa trećeg puta, Entonija Gidensa, radi se o “okviru razmišljanja i definisanja politika koji pokušava da prilagodi socijaldemokratiju svetu koji se fundamentalno promenio u protekle dve ili tri decenije. To je treći put u smislu da je to pokušaj da se prevaziđu i old-style socijaldemokratija i neoliberalizam.” U praksi to je značilo već spomenuto odbacivanje zahteva za javnim vlasništvom nad industrijom, odbacivanje čak i kejnzijanske ekonomske politike, te smanjenje zavisnosti partije od sindikata. Umesto da prevaziđu socijaldemokratiju i neoliberalizam, zastupnici trećeg puta su oberučke prigrlili neoliberalne politike.
Pored svih nedaća koje je ovakvo repozicioniranje najvećih evropskih socijaldemokratija donelo globalnoj levici, posebno se može izdvojiti i teza koju danas zastupa niz ekstremno desnih političkih stranaka. Gidens u svojoj programskoj knjizi o “trećem putu” i obnovi socijaldemokracije, detaljno obrazlaže zašto je podela na levicu i desnicu prevaziđena, iako svestan da su toj poziciji bile bliske ekstremno desne grupacije tokom dvadesetih godina prošlog veka. Kako ističe na jednom mestu, “politički život je ništa bez ideala, ali ideali su isprazni ako nemaju veze sa realnim mogućnostima. (…) U Ujedinjenom Kraljevstvu, kao i u mnogim državama u ovom trenutku, teorija zaostaje za praksom“. Korisnost pozicije trećeg puta ogleda se u potrebi za prilagođavanjem okolnostima na kraju dvadesetog veka – došlo je vreme pragmatične politike koja će prevazići zastarele podele.
Od tada, gotovo sve evropske socijaldemokratske partije, uz po koji pokušaj stranačkog zaokreta1 , do danas su ostale na poziciji trećeg puta. Od socijaldemokratije ostalo je samo ime koje u praksi sprovodi liberalne reforme. Koliko god da se delovanju ovih stranaka tokom dvadesetog veka može naći zamerki, ipak su predstavljale mesto organizovanja radničke klase. Otklon od sindikata i otvorena promena kursa, doveli su do potrebe da se grade potpuno nove organizacione strukture. No, sada je jasno da treći put nije jedini mogući put i da ovako temeljna promena nije bila istorijska nužnost, već politička odluka praćena opravdanjem ideologa.
Navedeno je motivisalo stvaranja partija “nove levice” ili “demokratskog socijalizma” koje su sa više ili manje uspeha ušle na partijsku scenu u pojedinim državama. Iako je više reč o reformističkim programima, koji nisu bili retkost i nešto neuobičajeno tokom dvadesetog veka, značajan je pokušaj obnove ozbiljnijeg pokušaja političkog organizovanja na levici. No, stranačka infrastruktura ne pada sa neba, a njena izgradnja je mukotrpan posao. Svetska ekonomska kriza iz 2008. godine uzdrmala je status quo i u značajnoj meri dovela do, ne samo obnove teorijskog interesovanja za različite kritičke teorije, već i nastanka protestnih pokreta i partija u raznim delovima sveta. Zapravo, različite krize, u koje se mogu ubrojiti već spomenuta svetska ekonomska kriza, nakon koje je usledila kriza Evropske unije, te poslednja korona kriza, su za mnoge izgledale kao prilika da se propitaju temelji poretka. Kruna toga bio je dolazak Sirize na vlast u Grčkoj. Velike nada se ubrzo pretvorila u otrežnjenje, jasno pokazavši koliko je političko delovanje i osvajanje vlasti samo na nacionalnom nivo na poluperiferiji nedovoljno, čak i za bilo koju ozbiljniju reformističku politiku.
Šta sada?
Ima li danas jasnog odgovora, ne samo na pitanje šta da se radi, već i smisla raditi na političkom organizovanju? U nedavno prevedenom tekstu na portalu Mašina, Soren Mau je izlistao niz teorijskih pravaca koji mogu biti osnova za izgradnju drugačijeg društva. Sigurno je i da se ovime lista ne iscrpljuje i da je moguće pronaći još drugih teorijskih pristupa, škola i pravaca na levici.2 Nesumnjivo je da su se okolnosti delom izmenile i da marksistička teorija više nije bauk. Ne samo da visokoškolskim ustanovama širom sveta, već i na ponekim velikim medijima – s vremena na vreme se pojavljuju manje ili više radikalni intelektualci kao manje ili više relevantni tumači društvenih i političkih događaja.
Mau u tekstu ima važnu poentu, koja može biti jedna od osnova za praktično delovanje danas: za razliku od negativne slobode koja se ogleda u “pukom odsustvu moći zajednice nad pojedincima”, potrebno je reaktuelizovati poimanje slobode koje se vezuje za kolektivno samoodređenje – demokratiju. Umesto da našim političkim zajednicama upravljaju elite, izabrane na periodičnim izborima, zadatak levih političkih aktera je da uključi što šire društvene slojeve u političke procese.
Od pasivnih birača koji s vremena na vreme glasaju na izborima, treba stvoriti aktivne političke subjekte koji odlučuju o svojoj sudbini. To nimalo nije lak zadatak i zahteva ogromna odricanja, manjak vremena za privatni život i česta razočaranja. Ali to jeste politička praksa koja je osnovni preduslov, ali ne i garancija, da će doći do bilo kakvih promena. Politički procesi nisu i ne treba da budu rezervisani samo za “kompetentne” političke elite, već je učestvovanje u donošenju odluka, svih kojih se te odluke tiču, uslov slobodnog društva. Osim toga, domen političkog se ne ograničava samo na periodične izbore, već i na naša radna mesta, komšiluke, gradove i opštine. Sasvim suprotno onome kako politiku zamišljaju zagovornici trećeg puta. U krajnjem slučaju, u “našem regionu” postoji, ne toliko istorijski udaljena inspiracija za ovakav model društvenog organizovanja.
Na kraju, teško je reći da danas postoji univerzalna teorijska inspiracija za delovanje socijalističkih pokreta i stranaka. No, nema sumnje da deo inspiracije, makar kada je reč o organizacijama kao što su Nepokorena Francuska, nekadašnji Podemos u Španiji, te niz aktera u Latinskoj Americi, crpe iz teorijskih radova koji su bliskih levom populizmu.3 Termin populizam u uobičajenom govoru nema pozitivnu konotaciju i najčešće se koristi kao sredstvo diskreditacije opcija koja odstupaju od centrističke politike. Iako ovaj pristup u značajnoj meri odstupa od ortodoksnih pozicija, što ne mora biti loša stvar, vredi se zapitati šta je to što pojedine opcije bliske ovoj poziciji čini koliko-toliko uspešnim.
Odbacivanje konsenzualne logike politike i insistiranje da je sukob u biti političkog, te da bez političkog neprijatelja nema ni uspešnog političkog aktera, polazne su osnove. Za Ernesta Laklaua, populizam je “politička logika” Ukratko ključno je izgraditi “lanac ekvivalencije” između različitih demokratskih borbi, koje često mogu imati ambivalentan odnos jednih prema drugima. Klasni sukob jeste važan, ali je samo jedna od demokratskih borbi koju treba povezati sa drugima. No, važno je da se nasuprot njih nalazi politički neprijatelj – vladajuća oligarhija, kasta4 i sl. Nije moguće unapred znati ko čini konkretnog političkog subjekta, to zavisi od raznih okolnosti i konkretnih borbi, ali važno je da se nalaze nasuprot političkog neprijatelja, i da uprkos svim posebnim zahtevima, opstaju u jednom lancu, ne negirajući relevatnost drugih. Još manje nijansirano rečeno, sada je pogrešan trenutak za (internet) politička sektašenja.
Danas je teško ponuditi celovitu viziju krajnjeg cilja i konačan odgovor na pitanje kako tačno izgleda poželjno društvo za koje se vredi boriti i šta je ispravna strategija delovanja. Eksperimenti i učenje putem pokušaja i pogreške – sve je to sastavni deo političkog organizovanja. I pored svih realnih prepreka i razočaranja, praksa jeste odgovor. Kroz praksu nastaje i teorija koja može skicirati sve kontradiktornosti sveta u kojem živimo, pa u određenom trenutku ponuditi potrebne odgovore. I jedno bez drugog ne mogu.
- Vredan spomena je pokušaj Džeremija Korbina da radikalizuje britanske Laburiste. Istovremeno, to je i primer kako liberalna partijska vrhuška i veliki mediji reaguju na pokušaj promene partijskog kursa. [↩]
- Otuda i često isticanje teze da je preciznije danas govoriti o marksizmima, a ne o marksizmu. [↩]
- Kritika ovog pristupa može se pronaći u: Lotz, Christian. Klasa i nasilje: o nestajanju pojma klase u kritičkoj teoriji i postmarksizmu, 3k:kapital , klasa , kritika, br.3, 2016. str. 59–76 [↩]
- Npr. Pablo Iglesisas u svojoj knjizi Politics in a Time of Crisis: Podemos and the Future of Democracy in Europe insistira na terminu kasta, što je i Podemos kao akter često isticao u svojim nastupima. [↩]