Nekada davno, pre kraja Istorije i trijumfa liberalnog individualizma, znalo se da istoriju ne pišu “veliki ljudi”. Stoga je tada bilo mnogo teže prodati priču da je neko kao Gorbačov uništio Sovjetski Savez i socijalizam. On ga je svakako sahranio – ali grobar ne ubija, već samo zaključuje obred za onog ko je već umro.
Mihail Gorbačov umro je manje od dva meseca nakon što se Pizza Hut povukao iz Rusije. Ironiju su primetili mnogi, a legendarna reklama iz 1998. godine, u kojoj prisustvo Gorbačova izaziva generacijski i ideološki sukob, koji na kraju, naravno, razrešava konzumerizam, postala je paradigmatičan rezime njegovog nasleđa. Za one koji su bili dovoljno zainteresovani da za Gorbačova odvoje više od minut i deset sekundi svog života, koliko traje njegova reklama za Pizza Hut, suočili su se sa širokim dijapazonom gledišta. Sa jedne strane, našli su se dostojanstveni oproštaji u duhu posthladnoratovskog liberalnog trijumfalizma, gerijatričnog i nerefleksivnog koliko i Gorbačovljevi prethodnici na vlasti osamdesetih. Sa druge strane, došlo je do trijumfalizma zbog smrti čoveka koji je unesrećio (u zavisnosti da li pitate desnicu ili levicu) moćnu veliku Rusiju ili radni narod od Lajpciga do Vladivostoka. U “levim” krugovima, od onih koji maglovito smatraju da kapitalizam baš i nije dobar, do onih koji eksplicitno žele diktaturu proletarijata, smrt Gorbačova generalno je dočekana sa likovanjem i podsećanjima koliko su njegova dela bila katastrofalna za socijalizam i za međunarodni radnički pokret.
Antinarodna tragedija
Da li je jedan generalni sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza zaslužio da internet levičari izvode ples nad njegovim grobom kao da je Margaret Thatcher ili George Bush Stariji? Naravno da jeste. To što se samoizjašnjavao kao generalni sekretar Komunističke partije ne čini ga komunistom. Sasvim jasna logika za nekog ko tvrdi da ima materijalistički pogled na svet, iako će mnogi samodeklarisani marksisti koji Gorbačova mrze povući crtu kada neko pokuša da napravi isti argument za Staljina, ili čak Si Đinpinga. Čak i likovanje je potpuno razumljivo kada se vidi ko sve za Gorbačovim tuguje.
Problem u likovanju leži drugde, a to je njegova apsolutna politička beskorisnost. Likovanje nad smrću Gorbačova ili njegove političke vizije nije zamena za odsustvo sopstvene. Sad čekamo Kissingera, pa Kraljicu Elizabetu, ne nužno tim redosledom. U međuvremenu, možda nećemo politički organizovati radna mesta, niti na bilo koji drugi način približavati teoriju i praksu marksizma milionima koji za nju ne znaju, a kojima bi pomogla da se oslobode društva zasnovanog na prisili najamnog rada. Ali osećaćemo se dobro i samozadovoljno kada umre čovek koji je “rasturio” Sovjetski Savez, žena koja vodi ruševine imperije ili čovek za kog smo na Wikipediji čitali da je organizovao ratne zločine u Kambodži. Za to ne moramo napustiti udobnost svog doma, a kamoli, ne daj bože, razgovarati sa neistomišljenicima da bi postali istomišljenici.
To naravno ne znači da treba prezati od ocene Gorbačovljeve istorijske uloge. U najboljem slučaju, Gorbačov je tragična figura: čovek koji je naivno i iskreno verovao da Zapad od SSSR-a želi partnerstvo, a ne pokornost. Umesto partnerstva, dobio je trijumf NATO-a i globalnu hegemoniju SAD-a. U svojim hvalospevima, liberali će, naravno, ignorisati nedavne izjave Gorbačova koje za konflikt u Ukrajini krive NATO. To isto će činiti oni koji veruju u fantaziju Vrlog Novog Multipolarnog Sveta, ali iz sasvim drugih pobuda.
Za razliku od komunizma, koji je napustio, Gorbačov je verovao u SSSR i do kraja života je žalio što nije uspeo da ga sačuva kao političku zajednicu. Međutim, teško je zamisliti kako bi jedna u zamisli proleterska internacionalistička država, bez geografskih i etničkih odrednica u svom imenu, opstala bez makar nominalne vlasti u ime radničke klase. U njegovom idealističkom svetu, ovo veoma konkretno pitanje nikada nije bilo razrađeno. U ovome se isto slagao sa Putinom, mada Putin vidi kolaps SSSR-a u suštini kao raspad nekakve “velike Rusije”. Za Putina je kolaps SSSR-a uvek bio prvenstveno geopolitička katastrofa.
Za one kod kojih ne pale putinističke priče o kolapsu SSSR-a kao “ruskoj” nesreći, ostaje činjenica da je krah Sovjetskog Saveza zaista bio najveća tragedija dvadesetog veka. Čak i da Sovjetski Savez nije postigao mnogo više od toga da su se, kroz čitav vek, po prvi put u istoriji čovečanstva, bogati napokon bojali sirotinje, postigao bi mnogo. A stvaranje prve radničke države na svetu zaslužno je za sve od dekolonizacije Afrike i Azije do istorijske anomalije relativnog prosperiteta koji su iskusile široke narodne mase u zemljama Zapadne Evrope i Severne Amerike od 1945. do kraja sedamdesetih.
Gorbačov nije ubio samo apstraktnu ideju: njegova dela imala su veoma jasne ekonomske i društvene posledice. Procenjuje se da je samo u Rusiji od 1991. do 2001. godine došlo do između 2,5 i 3 miliona preuranjenih smrti, što pokazuje da privatizacija može da bude ubitačna koliko i Staljinova kolektivizacija. Nimalo iznenađujuće, o smrtima Rusa i Ukrajinaca u gladi tridesetih i dalje slušamo mnogo više nego o smrtima iz devedesetih koje su i danas mnogima u živom sećanju.
Sa raspadom i socijalizma i SSSR-a, Gorbačov je ušao u istoriju kao neuspešniji Deng Sjaoping, još jedan čovek koji je zapečatio (neo)liberalnu globalnu hegemoniju na nekih četvrt veka, dok ponovni uspon Kine i, u manjoj meri, Rusije, nisu doveli do nove runde među-imperijalističkih sukoba. Orlando Figes, čuveni liberalni istoričar Ruske revolucije, slikovito ju je nazvao “narodnom tragedijom“. U njegovom antikomunističkom narativu, uprkos najboljim namerama revolucionara, stvoren je sistem koji je već do smrti Lenjina postavio uslove za Staljinovu autokratiju. Mada se ne slažem sa Figesovim zaključcima, bio bih toliko slobodan da pozajmim njegov slikoviti naslov i Gorbačovljevu vladavinu opišem kao antinarodnu tragediju: partijski birokrata sa lošim poznavanjem marksizma i političke ekonomije, vođen dobrim namerama (jer apstraktne ideje “boljeg” socijalizma i “više” demokratije kod njega nisu mnogo više od isprazne dobre namere) podario je sovjetskim i istočnoevropskim narodima ubilački kapitalizam za koji su do 1991. godine svi naivno verovali da postoji isključivo kao karikatura iz sovjetske propagande.
Postoji samo jedan problem sa Gorbačovim: u neku ruku, on zapravo nije uradio ništa od ovoga za šta ga teretim. Odnosno, on je finalizirao nešto što je već bilo svršen čin. Nekada davno, pre kraja Istorije i trijumfa liberalnog individualizma, znalo se da istoriju ne pišu “veliki ljudi”. Stoga je tada bilo mnogo teže prodati priču da je neko kao Gorbačov uništio Sovjetski Savez i socijalizam. On ga je svakako sahranio – ali grobar ne ubija, već samo zaključuje obred za onog ko je već umro.
Ruska revolucija: od izolacije do nazadovanja
Teško je danas naglasiti koliko je veliki značaj samog naziva države koja se zvala Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika (mada je američki ekonomista jugoslovenskog porekla, Branko Milanović, nedavno napisao odličan kratak članak o tome). Za Krležu, Sovjetski Savez je bio “jedina lađa što plovi smjerom Kozmopolisa”. Međutim, trebao je da bude “jedina” u univerzalnom, a ne u partikularnom smislu. 1919. godine, Mađarska sovjetska republika uzela je za svoju zastavu – crvenu, a za himnu – Internacionalu. U Mađarskoj sovjetskoj republici nije bilo ništa preterano “mađarsko”. A i zašto bi? Da je nisu zaustavile vojske Francuske i Rumunije, ona bi bila deo SSSR-a zajedno sa državama nastalim na ruševinama Ruskog carstva. Na Drugom kongresu Kominterne 1920. godine, njen predsednik, Grigorij Zinovjev, najavio je da će Treći kongres biti ujedno i Prvi svetski kongres sovjetskih republika.
Takav kongres nikada nije održan. Tokom dvadesetih, revolucija je poražena u Nemačkoj, Italiji, Mađarskoj i Bugarskoj (pažljiviji čitaoci obratiće pažnju na to kakvi su režimi zavladali u tim državama nakon konačnih poraza socijalističke revolucije, te uočiti šablon). Pobedonosna revolucija ostala je izolovana u nerazvijenoj kapitalističkoj Rusiji ne sasvim izašloj iz feudalizma, za koju su Marx i Engels verovali da socijalizam može razviti isključivo pod uslovom pobede proleterske revolucije u industrijalizovanim zemljama Evrope. Pitanje nemogućnosti socijalizma u jednoj zemlji za njih nije bilo pitanje dogme, nego strukturne problematike kapitalističkog sistema:
“Stvaranjem svetskog tržišta, krupna industrija je već povezala sve ljude Zemlje, posebno civilizovane narode, u tako bliske odnose jednih sa drugima da niko nije nezavisan od toga šta se događa drugima. Dalje, koordinisala je društveni razvoj civilizovanih zemalja do tolikog stepena, da su u njima buržoazija i proletarijat postali odlučujuće klase, a njihova međusobna borba najznačajnija. Sledi da komunistička revolucija neće biti nacionalni fenomen već se mora odigrati simultano u svim civilizovanim zemljama – to jest, bar u Engleskoj, Americi, Francuskoj i Nemačkoj.”
Čak i da su zasebno Amerika ili Nemačka mogle da razviju socijalizam, problematika se nije vrtela oko njih, nego oko nedovoljno industrijalizovane, većinski seljačke Rusije. Marksisti su, opšte govoreći, problem revolucije na periferiji posmatrali kao problem revolucionarnih faza – “zaostale” zemlje morale su proći kroz buržoasko-demokratsku fazu (što uključuje prevlast industrije nad poljoprivredom, parlamentarnu demokratiju i posledično duboku klasnu nejednakost) da bi došle do socijalističke revolucije. Ruska revolucija ozbiljno je dovela u pitanje ovu linearnu ideju progresa, a njeno odbacivanje najbolje je argumentovao Lav Trocki kroz teoriju nejednakog i kombinovanog razvoja. Ukratko, zemlje periferije mogle su da “preskoče” buržoasko-demokratsku fazu pod uslovom uspeha socijalističke revolucije u najrazvijenijim državama. Krajem dvadesetih, najradikalniji deo Leve opozicije u Boljševičkoj partiji, poznat pod imenom “demokratski centralisti“, zaključio je da do ovoga nije došlo jer je u Rusiji, u uslovima međunarodne izolacije, došlo do “nazadovanja” revolucije.
Drugim rečima, socijalistička revolucija postepeno je degradirala u buržoasko-demokratsku. Taj proces počeo je u vreme Staljina, i pratila su ga teorijska povlačenja – počevši od “socijalizma u jednoj zemlji” i rastućeg društvenog konzervativizma. Proces je dostigao vrhnac redefinisanjem samog pojma socijalizma, prethodno viđenog kao društva bez novca i robne proizvodnje, u društvo koje odlikuju jednostavno državna kontrola nad industrijom i kolektivizovana poljoprivreda. Staljin je proces revizije marksizma i uspostavljanja lične autokratije krunisao ubistvom manje-više svih starih boljševika i značajnih teoretičara marksizma.
U takvim uslovima, od marksizma u SSSR-u nije ostalo ništa. Vladajućoj klasi Sovjetskog Saveza, on nije bio samo nepotreban, nego i štetan. Nije ni čudo da su se “disidenti” i “reformatori” okretali prvenstveno ka apstraktnim idejama “istine” ili marksističkog humanizma kog je mnogo više zanimala nadgradnja nego ekonomska baza društva. Isto tako, Gorbačov je u mladosti, kao aparatčik nezadovoljan radom partije, mogao da čita mnoge kritike sovjetskog sistema napisane od strane zapadnoevropskih zelenih, socijaldemokrata i “evrokomunista”. Ova literatura, zabranjena za široke mase, bila je dostupna visokorangiranim članicama i članovima Komunističke partije. Međutim, nije mogao doći do spisa Trockog, Radeka, Kamenjeva ili Preobraženskog. U Sovjetskom Savezu nije bilo mesta za ozbiljan marksizam kao rešenje za njegove ekonomske i političke probleme.
Međutim, bila bi greška ograničiti se na ideju da se priča o sovjetskom marksizmu završava samo zato što je Staljin sve najozbiljnije marksiste poubijao, a njihove knjige uništio. Proces stvaranja nove vladajuće klase u SSSR-u, koji je počeo još tokom dvadesetih i čiji je Staljin bio politički vođa, doveo je do toga da marksističke analize više nisu bile potrebne vladajućoj partiji. Izuzetak su, naravno, bile one deklarativne, u službi sholastičkog opravdavanja monopola na vlast partije koja je s vremenom gubila i reprezentativnost i legitimitet. Na kraju krajeva, uopšte nije slučajno da je, kada je zapravo počeo da traži izvore “istinskog” boljševizma, Gorbačov zastao na političkim stajalištima Buharina sa kraja dvadesetih. Jedino ono najdesnije što je boljševizam imao da ponudi u svojoj celokupnoj istoriji delovalo je primamljivo vladaru SSSR-a osamdesetih. Vladajuća klasa je kroz reforme samo pokušavala da otkloni prepreke funkcionisanju društva koje su kroz pola veka stvarali i koje je, u suštini, već postalo buržoasko. A te prepreke nisu bile samo monopol partije nad vlašću, nego i državna kontrola nad sredstvima proizvodnje. Nadgradnja je na kraju samo sustigla ekonomsku bazu “sovjetskog” društva koje je uveliko bilo bez sovjeta kao organa radničke samouprave.
Grobar Gorbačov
Na duge staze, u svetsko-istorijskom smislu, ishod Ruske revolucije bio je sprovođenje buržoaske revolucije bez buržoazije. To naravno ne znači da je ona u startu bila predodređena na tako nešto, mada je sa međunarodnom izolacijom posao boljševika postao izrazito težak. Isto tako, to ne potcenjuje njene tekovine: od modernizacije, prvih pokušaja uspostavljanja radničke kontrole na radnim mestima, do stvaranja društava (i ne samo u nominalno socijalističkim zemljama) koja su dekomodifikovala osnovne životne potrepštine poput smeštaja, obrazovanja i zdravstva. Vlast radničke klase možda nije postojala u praksi, ali tobože radnička partija morala je za ozbiljno da uzima zahteve klase od koje je vukla legitimnost i mandat za vlast. Na neki način, SSSR je bio državni ekvivalent birokratizovanom sindikalnom rukovodstvu, koje je strukturno primorano da odgovara na zahteve radništva iako ima suprotan klasni interes nego ljudi koje zastupa.
Makar se Rusija devedesetih vratila na “čisti” kapitalizam, ruska buržoaska revolucija bez buržoazije imala je mnogo širi emancipatorski horizont od najradikalnije buržoasko-demokratske revolucije, one sprovedene u Francuskoj krajem osamnaestog veka. Građanski koncept pravne jednakosti pokušala je da zameni onom mnogo bitnijom i stvarnijom, ekonomskom jednakošću. Ovde je bitno napomenuti i da se marksizam ne zasniva na jednakosti, kao što se često pogrešno misli, nego na ukidanju klasa. Modernizacija, podizanje iz siromaštva i relativna materijalna jednakost predstavljaju nesumnjiv materijalni boljitak, ali nisu isto što i socijalizam. Uprkos tome, za dvadeseti vek, egalitarizam sovjetskog projekta je bio od izuzetnog značaja. Istovremeno, tokom postojanja ove radikalno-egalitarističke države, njena socioekonomska struktura se postepeno menjala i vodila ka sve većoj društvenoj stratifikaciji. Emancipatorski horizont je jedno, a društveni odnosi koje je stvarala su nešto sasvim drugo. Njena vladajuća klasa osamdesetih, čak i kada je imala egalitarističke ideje, nije mogla da krene u borbu protiv sopstvenih materijalnih interesa. Radnička klasa, sa druge strane, bila je previše depolitizovana i atomizovana da bi uzela stvar u sopstvene ruke.
Vremenska distanca od Sovjetskog Saveza stvorila je i preko potrebnu političku distancu, koja bi trebala biti i oslobađajuća, ne samo razoružavajuća. Za razliku od osamdesetih, ljudi danas mogu da izraze marksistička gledišta bez da prethodno provedu desetak minuta distancirajući se od gerijatrije iz Kremlja. Tradicija svih mrtvih generacija ne mora da pritiskuje kao mora mozak živih. Smrt Gorbačova ne treba da bude povod za samodopadno ismevanje čoveka iz reklame za Pizza Hut, ali može i mora da bude povod za ozbiljno i kritičko marksističko analiziranje materijalnih uslova u Sovjetskom Savezu koji su omogućili da neko poput Gorbačova dođe na vlast. Takvo razmatranje nije samo istoričarska razbibriga, nego nužnost za sve koji još uvek veruju da će čovečanstvo ubuduće moći u potpunosti da prevaziđe kapitalizam, što podrazumeva i prevazilaženje najvećih uspeha socijalizama dvadesetog veka.