Tridesetak plaža i marina na crnogorskom primorju i ove godine je obeleženo plavim zastavicama. One signaliziraju da su zakupci plaža posvećeni bezbednosti, dostupnosti, očuvanju životne sredine i edukaciji gostiju. Upitno je, međutim, u kojoj meri plave zastavice ozbiljno utiču na promovisanje zelenih politika, a koliko su simptom za to da nacionalne i međunarodne strategije očuvanja okoliša odavno zaslužuju crveni karton.
Plava zastavica je jedna od najpoznatijih i najpopularnijih eko-etiketa na svetu, koja promoviše održivost u sektoru turizma. Od kada je 1987. u Francuskoj Fondacija za ekološku edukaciju (FEE), inicirala Blue flag program, on se proširio na 46 zemalja i preko 4600 lokacija širom planete. Sam FEE je od strane UNESCO-a prepoznat kao “lider u oblasti Ekološke edukacije i Edukacije za održivi razvoj”.
Program je zamišljen tako da se informisanjem svetskih putnika (aktera veće društvene moći) doprinosi kvalitativnoj promeni turističkih aktivnosti i delatnosti ugostitelja u korist zaštite prirode. Time bi se radilo na privlačenju većeg broja osvešćenih turista na lokacije obeležene plavim zastavicama što bi trebalo da pomogne umanjivanju neravnopravnosti, nezaposlenosti i opasnosti po zdravlje lokalnog stanovništva.
Koordinatori programa naglašavaju da su aktivnosti Plave zastavice usklađene sa Ciljevima održivog razvoja UN-a za period od 2015.-2030.godine koji se odnose na borbu protiv siromaštva, gladi, bolesti, straha i nasilja, i na unapređenje obrazovanja, zdravstvene i socijalne zaštite, higijene, bezbednosti, održivih staništa i energije.
Pored rasprostranjenosti i načelne usaglašenosti sa strategijama UN i UNESCO-a, program Plava zastavica zasniva svoj autoritet na strogosti kriterijuma za sticanje statusa relevantno sertifikovane turističke lokacije, koji se odnose na kvalitet morske vode, usluge i bezbednost na plažama, standarde iz oblasti zaštite životne sredine, te obrazovanje i informisanje javnosti o ekološkim vrednostima mora i obale.
Upečatljiv je i sastav međunarodnog žirija u Kopenhagenu, u koji ulaze Svetska turistička organizacija (WTO), matična Fondacija za ekološku edukaciju (FEE), Međunarodna spasilačka organizacija (ILS), Program za zaštitu životne sredine UN-a, Međunarodne Asocijacije marina (ICOMIA) i druge relevantne organizacije.
Domaći partneri nabrojanih organizacija su zakupci plaža i marina, te nacionalne organizacije i preduzeća koja upravljaju morskim dobrom. U Crnoj Gori, koja je programu pristupila 2003. godine, lokacije kandiduje Nacionalna komisija u čiji sastav ulaze predstavnici Ministarstva održivog razvoja i turizma, Javnog preduzeća Morsko dobro, Crvenog krsta Crne Gore, Lučke uprave, Lučke kapetanije i ekoloških nevladinih organizacija; najvažnija među potonjima je NVO EKOM, Nacionalni operater za CG.
Predrasude eko-etiketiranja
Plava zastavica se, dakle, reklamira kao program velikog geografskog obima, širokog spektra pozitivnih ekoloških i ekonomskih uticaja na lokalnu sredinu, koji se razvija u saradnji sa najvećim međunarodnim autoritetima u oblasti zaštite životne sredine i ljudskih prava.
Ostvarenje tako ambiciozno zacrtanih ciljeva ovog eko-etiketiranja, je, ipak, uveliko ograničeno samim konceptom programa, a zatim i njegovim političko-ekonomskim, institucionalnim i praktičnim kontekstom. Najupadljivija ograničenja programa nagoveštena su već u njegovom opisu. Sajt Blue flag donosi tekst da plaža, marina ili morski turoperater označeni Plavom zastavicom nisu samo mesta koja zajednici ulivaju osećaj ponosa i privlače turiste, već i lokacije na kojima se promoviše ekologija i korisnici osvešćuju o značaju životne sredine.
Ovakva defanzivna formulacija je dobra ilustracija za to da se suprotnosti aktivnosti na intenziviranju međunarodnog turizma i očuvanju životne sredine teško mire i u jeziku, a kamoli u praksi.
Intenziviranje turističke delatnosti, naime, ima dokazano destruktivne dugoročne efekte i lokalno i globalno. Transport turista značajno doprinosi emisiji štetnih gasova; posetioci kolonizuju kako prirodna staništa tako i naseljene sredine, remeteći dotadašnje aktivnosti i delujući invazivno na ekosisteme i lokalne zajednice.
Komparativnoj atraktivnosti turizma u odnosu na druge delatnosti doprinelo je i zamiranje (primarnog i) sekundarnog sektora u odnosu na tercijarni, koje mnoge regione na svetu (uključujući i naš) obeležava od kraja sedamdesetih, a ključno i “beg” industrijske proizvodnje u Kinu, u kontekstu kojih su turizam i ugostiteljstvo za mnoge regione postali ključni oslonac nacionalne privrede, odnosno slamka spasa. U temeljno deindustrijalizovanoj Crnoj Gori je po zvaničnim podacima iz ove delatnosti do tekuće godine dolazilo čak 25% BDP-a.
Zanemarivanje i nerazumevanje prirode se može ilustrovati i skorašnjim aktivnostima partnera u Nacionalnoj komisiji za plave zastavice, Javnog preduzeća (JP) za upravljanje morskim dobrom. JP Morsko dobro je, naime, krajem jula “prihranilo” osamnaest morskih plaža sitnim šljunkom iz Morače, što je izazvalo talas osuda. Ogorčeni građani su doveli u pitanje upodobljavanje stenovitih obala CG pretpostavljenim očekivanjima stranih turista i zakupaca peskom i šljunkom sa udaljene lokacije, neuklopivog i potencijalno invazivnog mineralnog sastava, kojim je živi svet priobalja na tim mestima živ sahranjen, te kojim će struje dugoročno zamućivati more.
Resorno ministarstvo, bi, sve u svemu, komotno moglo da promeni ime u Ministarstvo neodrživog razvoja i turizma, a i JP Morsko dobro se dokazalo kao akter sumnjive dobrote kad je zaštita prirode i javnog interesa u pitanju. U okolnostima slabe institucionalne, univerzalne zaštite javnog dobra njegov opstanak je prepušten delatnostima civilnog sektora, koje su po definiciji partikularne, kratkotrajne i nedostatne na nacionalnom nivou, makar koliko im bilo zaleđe na međunarodnoj “sceni”.
Smisao samo u kozmetici
Eko-etiketiranje (eco-labeling) nesumnjivo ima sve tipske mane zamisli i poduhvata koji se uklapaju u okvire postojeće strukture i dinamike aktera, istovremeno pokušavajući da ublaže negativne posledice njihovog delovanja. I plava zastavica se tako može kritikovati na liniji uobičajene kritike civilnog društva (fragmentacije sektora, privatizacije odgovornosti, te kozmetičkih mera): kao slabašan pokušaj da se destruktivni akteri na neki način podmite, umilostive i osveste o tome da bi bilo zgodno da dobrovoljno prave manju štetu. Nešto poput motivisanja bogatih za davanje u dobrotvorne svrhe, smeštenog u tipično neokolonijalni kontekst. Kao što piše u već citiranom snishodljivom opisu, “Plaža, marina ili morski turoperater označeni Plavom zastavicom nisu samo mesta koja zajednici ulivaju osećaj ponosa i privlače turiste”, kao da bez plavih zastavica oktroisanih sa supranacionalnog nivoa meštani ne bi imali na što biti ponosni.
Akademska istraživanja pritom pokazuju da plave zastavice zapravo i ne utiču na odluke turista da posete određenu lokaciju. U informatičkoj eri podaci o značenju i (priželjkivanom) značaju zastavica jednostavno ne privlače dovoljno pažnje u krugovima putnika.
Nažalost, Blue flag koncept ne postiže mnogo ni kao alat za zaštitu prirode. Literatura svedoči o tome da prilagođavanje kriterijumima za dobijanje ove eko-etikete ne zahteva od javnih preduzeća ni ugostitelja da očuvaju morfološke karakteristike plaža (čak naprotiv – kandiduju se mesta morfološki izmenjena u korist dostupnosti) što značajno ograničava i sam potencijal pozitivnog uticaja Blue flag programa na životnu sredinu. Nejasno je i kako tačno zakupci štite mikro ekosisteme pojedinačnih lokacija koje bi pripadale jednom povezanom ekosistemu čak i da nisu na rubu mora koje je u neprekidnom strujanju.
Sve to ove godine u okolnostima kompletne propasti turističke sezone u CG, tokom koje su, uprkos svemu, sa najmanje ometanja radila gradilišta, cela stvar dobija još apsurdniji ton. Uglavnom, koliko god se njegovi tvorci i promoteri ambiciozno predstavljali kao nezaobilazan akter u oblasti ekologije (pa čak i zdravstva, ekonomije i socijalne zaštite), teško se može osporiti da je realni domet programa Plave zastavice da bude pomoćno sredstvo u promociji i sprovođenju zaštite životne sredine. U pitanju je komplementarni alat, a ne zamena za sveobuhvatnije i obavezujuće instrumente zaštite iza kojih bi morao stati autoritet tipa državnog – institucija koja ima realnu moć, ingerencije i sredstva da aktere prisili na očuvanje staništa, kakvima ne raspolažu ni UN ni UNESCO, a još manje FEE.