Goli otok je naizgled savršeno opšte mesto za konstruisanje sećanja na “užase komunističkog totalitarizma”. Ovo ostrvo postalo je deo popularne kulture i kolokvijalnog jezika još u Jugoslaviji. Pored toga, najbliži je jugoslovenski ekvivalent ozloglašenom gulagu i jedino prepoznatljivo univerzalno stratište jugoslovenskog socijalizma. Problem, međutim, leži upravo u toj univerzalnosti, jer je ona univerzalnost komunističkog internacionalizma.
Dragan Miler-Ozren ubijen je na Golom otoku 27. februara 1951. godine. Potomak stare osječke građanske porodice Čačinović, Ozren, arhitekta po obrazovanju, govorio je osam jezika, svirao klavir, a školovao se u Nadbiskupskoj gimnaziji u Travniku i na prestižnoj Visokoj tehničkoj školi u Pragu. Družio se sa čehoslovačkim avangardistima, sa Andreom Bretonom, Đerđom Lukačem i Desankom Maksimović. U svakom pogledu, Dragan Ozren bio je idealna “građanska” žrtva jugoslovenskog komunizma, savršen za moralističke osude sistema koji današnji vlastodršci krive za trideset godina sopstvenih promašaja. Postoji samo jedan problem – Dragan Ozren bio je komunista.1 I to komunista koji je 1948. godine ponosno stao na stranu Staljina.
Goli otok je najpoznatije i najuniverzalnije stratište Titovog režima. Naravno, nije jedino, ali neka druga stratišta je najbolje ignorisati, ili barem negirati njihov univerzalni karakter. Iz svima jasnih razloga, radije bismo se sećali Bleiburga kao mesta “hrvatskog stradanja” nego mesta gde su, u isto vreme, nestali bez traga Rafael Boban i otac Matije Bećkovića. Goli otok tako u sećanju ostaje jedino mesto gde su od jugoslovenskog “totalitarizma” stradali i Hrvati i Srbi i Crnogorci i Slovenci, pa čak i, recimo, Mađari i Italijani i Albanci. Kao takav, trebao bi biti idealan za trijumfalizam hegemonskih ideologija koje su se nametnule nakon 1991. godine – ako ne nacionalističke, onda svakako liberalne.
Pokušaja je, naravno, bilo, ali svedeni su na svega nekoliko nevladinih organizacija, među kojima prednjače Udruga Goli otok “Ante Zemljar” i Documenta – Centar za suočavanje s prošlošću, koje i organizuju komemoracije 9. jula, na dan kada su, 1949. godine, prvi zatvorenici stigli na Goli otok. Pored toga, poslednjih godina, HDZ-ove vlade zaključile su da je Goli otok prikladno mesto za obeležavanje 23. avgusta – Evropskog dana sećanja na žrtve totalitarnih i autoritarnih režima. Na komemoracijama obično prisustvuju najviši državni zvaničnici, poput predsednika Sabora Gordana Jandrokovića ili sveprisutnog Vladimira Šeksa. Jednog naročito bizarnog 23. avgusta za golootočke žrtve, ogromnom većinom komuniste i ateiste, održana je čak i katolička misa. Pored toga, na komemoracijama 23. avgusta u Hrvatskoj teško je ne primetiti odsustvo jednog od dva “totalitarizma”.
Socijalizmi u množini
Uprkos tome, praktični pokušaji memorijalizacije Golog otoka ostali su poprilično traljavi. Ne postoji ni spomen obeležje, a kamoli muzej, gde bi ljudi mogli da se informišu o tome šta se na Golom otoku dešavalo. Što je i korisno, jer Goli otok, ispod fasade nasilja, krije svu kompleksnost socijalističkih režima dvadesetog veka. Memorijalni muzej, koji recimo predlaže Martin Previšić, autor monografije o Golom otoku, svakako ne bi mogao a da se ne dotakne teme ko su bile žrtve logora i kako su se tu našle. A kroz biografije Golootočana nužno se postavljaju neka veoma bitna pitanja: kako je, nakon puštanja iz logora, Mirko Marković ostao jedan od najuglednijih jugoslovenskih naučnika i postao pionir kibernetike u Jugoslaviji? Kako je Alfred Pal nakon puštanja sa Golog otoka imao uspešnu slikarsku karijeru? Sa druge strane, Ženi Lebl, zatočena zbog poprilično bezazlenog političkog vica, po puštanju iz zatvora ne može da nađe posao, te mora da emigrira u Izrael. To su protivrečnosti jugoslovenskog socijalizma koje površne priče o “totalitarizmu” ne mogu adekvatno objasniti.
Fenomen Golog otoka ne može se objasniti ni isključivo faktorima poput tradicionalne crnogorske privrženosti Rusiji, koja je svakako igrala ulogu za određen broj logoraša koji su se opredelili za Rezoluciju Informbiroa (Crnogorci su bili proporcionalno najzastupljenija etnička grupa u logoru). Ideološki faktori su za mnoge bili poprilično bitni. Kako insistirati na “nametnutom” ili “stranom” karakteru komunističkog režima, čak i onog u prvim godinama posle rata, ako tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih i dalje imamo Golootočane poput Vlade Dapčevića, politički organizovane komuniste koji se javno pozivaju na Staljina i osuđuju kurs kojim je Tito krenuo 1948. godine? Onda se već mora pričati i o socijalizmima u množini, i o veoma ozbiljnim razlikama u režimima koji ne samo da nisu imali unutrašnju monolitnost, nego su se često međusobno veoma razlikovali u interpretacijama marksizma i praksama koje su smatrali nužnim za izgradnju i uspeh socijalizma te stvaranje budućeg besklasnog društva.
Priča o Golom otoku tako raspršuje i mit o SSSR-u, građen još u Jugoslaviji, kao o svojevrsnoj orijentalnoj despotiji koja se održava na vlasti isključivo terorom. Zašto su onda među ibeovcima bili ljudi koji su proveli dobar deo svog života u SSSR-u, poput Dragotina Gustinčiča, Mite Despotovića, Branislave Marković ili veterana Oktobarske revolucije Nikole Kovačevića – Čudnovskog? Svi ti ljudi nisu se našli na Golom otoku zbog paranoje nekog udbaškog činovnika, nego zbog iskrene vere u Staljina. Zar im nije bilo jasno da je Jugoslavija “bolja”? Zašto nisu bili užasnuti onim što su videli u Sovjetskom Savezu? Da li se možemo suočiti sa time da su, čak i u vremenu Staljinovog terora, sovjetski model industrijalizacije i pobeda nad fašizmom predstavljali uzor i inspiraciju za stotine miliona ljudi? Ako znamo ko je bio na Golom otoku, to je činjenica koju je teško ignorisati.
Ni nacionalisti ni liberali ne znaju šta bi
Ali, možda su ti ljudi prosto bili zavedeni i naivni, ili su jednostavno anti-intelektualistički nastrojeni demagozi? Mnogi ibeovci pobijaju i taj kliše. Već pomenuti Mirko Marković doktorirao je ekonomiju u SSSR-u pre rata (da, u Sovjetskom Savezu je ekonomija bila ozbiljna nauka) i družio se s Hemingvejem. Radovan Zogović (koji nije bio na Golom otoku ali jeste bio pristalica SSSR-a) bio je jedan od najznačajnijih crnogorskih pesnika dvadesetog veka. Dragotin Gustinčič imao je tri fakultetske diplome, iz Beča, Ciriha i Ženeve, a potom je i doktorirao u Moskvi. Labud Kusovac bio je diplomirani pravnik sa Univerziteta u Liježu, a komunista je postao kao student u Beču još 1920. godine. Svi ovi ljudi svesno i informisano stali su uz Staljina i Sovjetski Savez. Priča o Golom otoku stoga ozbiljno dovodi u pitanje i politiku kolektivnog sećanja prema takozvanoj prvoj zemlji socijalizma. Da bismo ih razumeli, moramo izaći iz okvira simplističke hladnoratovske propagande, te sagledati i tadašnje uspehe, a ne samo mane Sovjetskog Saveza, toliko korisne za dnevnopolitičku legitimaciju postojećeg režima, ali ne i za istorijsku nauku. Ne možemo reći da su na Golom otoku prosto “jedni staljinisti druge staljiniste” mučili, kao što je izjavio Božo Kovačević, hrvatski političar koji je i sam sin golootočkog zatvorenika.
Trideset godina kasnije, Goli otok ostaje jedna od velikih crnih mrlja u politici sećanja bivših jugoslovenskih država. Ni jedna od njih nije uspela da u sećanje integrira najpoznatiji jugoslovenski ekvivalent gulaga. Za nacionaliste je on problem jer žrtve nisu dovoljno “etnički čiste”. Za liberale je problem jer je pozivanje na opšta mesta kao što su “univerzalnost žrtve političkog nasilja” neodrživa već u prvom potpitanju, makar ono došlo i od desničara koji će istaći da same žrtve Golog otoka nisu bili ljudi koji u principu odbijaju političko nasilje.
U društvima kojima je u interesu da istorijsko sećanje na komunizam ostane na nivou malog Džonija iz Teksasa 1952. godine koji zamišlja kako je Sovjetski Savez strašan i zao, realnost Golog otoka bi nas naterala da i Jugoslaviju i druge socijalističke države sagledamo u sasvim drugom svetlu. Taj logor nije samo crna mrlja na istoriji Titove Jugoslavije, nego i na savremenim simplističkim i površnim interpretacijama prošlosti. Nije isključeno da bi, u slučaju njegove ozbiljnije i profesionalnije memorijalizacije, neka ovdašnja i savremena deca na školskoj ekskurziji mogla, ne daj bože, zaključiti da su ljudi zatočeni tamo iskreno verovali u ideju komunizma, i da ti ideja i nije bila tako loša.
- Detaljna biografija Dragana Ozrena dostupna je u knjizi njegove supruge “Длинное письмо, не дошедшее до адресата” objavljenoj na srpskohrvatskom kao “Dugačko pismo koje nije stiglo do primaoca” (Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2011). [↩]