Uoči sledećeg kruga pregovora između Prištine i Beograda, čini se da nema previše nade da će se stvari pomaknuti sa mesta. Iako je fokus javnosti uglavnom na “šumskom” ponašanju samih pregovarača, uzroci blokade ipak su dublji.
Izjava predsednice vlade Ane Brnabić da kosovsku delgaciju u Briselu čine ljudi koji su “bukvalno izašli iz šume” pokrenula je trending na tviteru #literallyjustemergedfromthewoods, kao oblik otpora stereotipima velikosrpskog nacionalizma o Albancima i Albankama kao “necivilizovanim” ljudima. Međutim, premijerka Srbije ovom rasističkom izjavom nije želela da pošalje poruku iz registra velikosrpskog nacionalizma, prepoznatljivu ideologemu o sukobu viševekovne srpske “civilizacije” na Kosovu koju ugrožavaju “divlji” Albanci iz šume. Ona je, naprotiv, višedecenijski rasizam srpskih vlasti prema Albancima upakovala u priču o evropskim vrednostima, prema kojoj su vlasti u Beogradu na braniku Evropske unije od ljudi kojima je “svejedno da li je na Kosovu rat ili mir”.
Da ironija bude veća, Brnabić je ove reči izgovorila u prisustvu ambasadora Evropske unije Sema Fabricija, u kontekstu u kome Evropska unija, za sad bezuspešno, vrši pritisak na obe strane zarad “normalizacije” odnosa, dok je kosovski predsednik Hašim Tači, takođe bezuspešno, zahtevao da EU osudi ovu rasističku izjavu. Srozavanje “visoke” politike na tako niske grane signalizira da su i balkanski vlastodršci i njihovi evroatlantski tutori odustali i od simuliranja “ekonomskog razvoja” i izgradnji “modernih evropskih demokratija”, što su dve omiljene floskule tehnokratskog diskursa tj. snaga desnog centra, te da se sada radi isključivo o odmeravanju snaga pred sastanak između predstavnika Srbije, Kosova, Francuske i Nemačke, koji 1. jula treba da se održi u Parizu.
Za ovaj sastanak predviđa se potpisivanje “sporazuma o sporazumu”, što bi navodno trebalo da pokrene srpsko-kosovske odnose sa mrtve tačke. Dijalog Beograda i Prištine formalno je, na inicijativu nemačke kancelarke Angele Merkel, nastavljan krajm aprila, ali se ni sa jedne ni sa druge strane ne govori o strategijama i mogućnostima razrešenja, osim u ucenjivačkom tonu, čime je, razume se, dijalog u startu onemogućen. Razlog za takvo stanje stvari leži u činjenici da bez podsticanja nacionalizma i etničkih tenzija evroatlantske institucije teže sprovode svoje ekonomske interese, ukoliko na pregovaračkim stolovima nemaju status faktora “normalizacije”.
Razmena ultimatuma
O nivou političke diskusije dovoljno govori i retorika apsurda – Brnabić predstavnike Prištine naziva “najgorom vrstom populista”, dok predsednik Kosova Hašim Tači takođe tvrdi da “pomešane poruke otvaraju prostor za populiste sa obe strane”. Ipak, odugovlačenje u razrešavanju i ponovno proizvođenje i rapidno “zamrzavanje” konflikta od strane vladajućih elita neutrališu elektoralno usmeren i strateški elaboriran odgovor ekstremne desnice, što odgovara i regionalnim i evropskim vlastima. No, zalog takvih politika su prezaduženost običnog stanovništva i u jednoj i u drugoj zemlji, produbljena svakim novim kreditnim ciklusom, vizni režim za građanke i građane Kosova, koji, kada zbog siromaštva i ekonomske nestabilnost napuštaju Kosovo, bivaju proglašeni “teretom” poreskih obveznika u EU, kao i politička izolovanost i zavisnost srpske zajednice na severu Kosova od Beograda.
Za to vreme, kosovski i srbijanski predsednik prepisuju ultimatume i izjave jedan od drugog, saglasni da se svakako mora “sesti za sto i sa najgorim neprijateljem”. Insistiranje da se rešenje mora naći što pre, dok Beograd blokira članstvo Kosova u UNESCO i Interpolu, a Priština ostaje pri odluci da takse na robu uvezenu iz Srbije ostaju u visini od 100%, već je samo po sebi mešovita poruka. Otuda je prokazivanje populizma neophodna retorička strategija da bi se svaka kritika koja ide izvan ponuđenih etničkih podela pod okriljem evroatlantskih integracija delegitimisala kao nesuvisla. No, budući da je “borba protiv populizma”, strategija kojom liberalne demokratije u krizi pokušavaju da zauzdaju rast levice, kao navodno neodržive i utopijske vizije socijalne pravde, postavlja se pitanje ko su populisti koji, prema rečima i zvaničnika Srbije i zvaničnika Kosova, onemogućavaju “odmrzavanje” konflikta.
S obzirom da ni Srbija ni Kosovo nemaju radikalno levičarske pokrete i partije koje bi se zalagale za internacionalističko razrešenje sukoba, što bi podrazumevalo prioritizovanje interese radničke klase i etničke jednakosti svih naroda na Balkanu, jasno je da zazivanje imaginarne populističke pretnje nije upereno protiv, makar u slučaju ovog konkretnog problema, nepostojeće levice. Međutim, međusobne optužbe Beograda i Prištine za populizam jesu svojevrsna šifra kojom i jedna i druga strana potvrđuju svoju odanost politici privlačenja direktnih stranih investicija tj. dužničke ekonomije, u kojoj se vladajuće klase Srbije i Kosova takmiče za ojačavanje partnerstava sa imperijalističkom agendom evroatlantskih institucija.
Cena etničke netrpeljivosti
Kao što se svako dovođenje u pitanje prioriteta odbrane “nacionalnih i državnih interesa” predstavlja kao opasnost po kolektivnu bezbednost, tako je populizam etiketa kojom se zaustavlja svaki pokušaj da se zagrebe ispod klasnog karaktera “razvoja” i “ekonomske stabilnosti”. Od kada se nalazi na funkciji predsednice vlade, Ana Brnabić percipirana je kao politička figura bez realne moći, čija je uloga da, kao nestranačka ličnost, legitimiše pozicije vladajuće stranke kao ekspertske, a ne kao političke odluke. Međutim, kada se uzme obzir da strategija ekonomskog razvoja, čija je ključna reč “digitalizacija” (i navodna uloga digitalizacije u borbi protiv siromaštva), koju Brnabić unedogled ponavlja prilikom svakog svog pojavljivanja u javnosti, jeste samo prevod ekonomskih apstrakcija iz dokumenata Evropske komisije, koje u praksi znače nastavak zaduživanja i “mera štednje”, postaje očigledno da njena funkcija u ostvarivanju interesa evropskog establišmenta nije samo protokolarna.
Ana Brnabić je u tom smislu utelovljenje prakse i ideologije kojom se “evropske vrednosti” i odbrana “nacionalnih” interesa stapaju u “internacionalizam” kapitala. Takođe, jasno je, da je aluzija na gerilski karakter Oslobodilačke vojske Kosova u pomenutoj izjavi Ane Brnabić upotrebljena kao rasistički stereotip koji se odnosi na albanski narod u celini, a masovnost reakcija na društvenim mrežama ukazuje da na to da srpska diplomatija uspešno stvara sliku o sebi kao najvećoj pretnji za mir na Balkanu. Iako je evidentno da Srbija, kao nijedna balkanska država, naprosto nema resurse za pokretanje sukoba, ovakvi diplomatski skandali doprinose rastu etničke netrpeljivosti, čiju cenu plaćaju obični ljudi. Budući da sastanci evropskih institucija i regionalnih vlastodržaca ne idu u smeru ukidanja etničkih konflikta, eksplozija nacionalističke ideologije, koja prati svaki od ovih susreta, posredno ojača fašističke i ekstremno desničarske grupe poput onih koje su nedavno targetirale Albance u beogradskom naselju Borča.
Agonija se produžava
Nedugo nakon rasističkog ispada Ane Brnabić, ministar spoljnih poslova Ivica Dačić napao je predstavnicu Prištine na sednici Saveta bezbednosti UN Vloru Çitaku, kao odgovor na njen govor o dekolonizaciji Kosova od Srbije, dobacivši joj da ona “sedi sa svojim kolonizatorima”, tj. sa predstavnicima SAD. Jedna od tema tog sastanka bio je i upad kosovske policije na sever Kosova, što je Beogradu omogućilo da prežitke velikosrpskog nacionalizma predstavlja kao vid odbrane od stvaranja Velike Albanije. Prisustvo NATO na Balkanu tradicionalno se opravdava sprečavanjem novih etničkih sukoba, ali istovremeno aktivno doprinosi konsolidovanju nacionalističkih snaga, što se jasno očituje i na primeru odnosa Srbije i Crne Gore.
Nakon ulaska Crne Gore u NATO, opcija koja se do tada predstavljala kao pokret za neutralnost, a vojna neutralnost je za balkanske države na periferiji kapitalističkog sistema preduslov za bilo kakav oblik ekonomskog i političkog suvereniteta, stupile su u savez sa srpskim nacionalistima i Srpskom pravoslavnom crkvom. Zvanični Beograd ovih dana testira svoj samoproklamovani status “lidera u regionu” podrškom Srpskoj pravoslavnoj crkvi da zadrži svoje imovinske privilegije, koje bi donošenje novog zakona o položaju verskih zajednica u Crnoj Gori ugrozilo, pa je u tom duhu generalni sekretar predsednika Srbije Crnu Goru okarakterisao kao “klasičnu srpsku državu”, otvoreno negirajući nezavisnost Crne Gore. Time se svakako daje povod evroatlantskim institucijama da učvršćuju svoje pozicije kao pozicije garantovanja “mira i bezbednosti” tj. nemešanja Srbije u unutrašnja pitanja susednih država.
Imajući u vidu neprekidno podizanje tenzija, te međuzavisnost nacionalizma i imperijalizma, ne treba imati isuviše velika očekivanja od nastavka pregovora zakazanih za 1. jul. Agonija se, drugim rečima, produžava, a zadatak za rast levice ostaje isti – da borbu protiv dužničke ekonomije, kao pokretačkog mehanizma evroatlantskih integracija, neraskidivo poveže sa zahtevom za nacionalnom i etničkom jednakošću. Za sada, to zaista zvuči kao utopijska vizija, ali bez takve strategije u perspektivi ne nazire se kraj dinamici zamrzavanja i odmrzavanja konflikata, praćenoj sve većom eksploatacijom, zaduživanjem i ekonomskim migracijama sa Balkana.