Jedino što je izvjesno u politici Beograda prema Kosovu jesu nejasne i kontradiktorne poruke. Je li priznanje uvjet ulaska u EU ili ne? Hoće li biti referenduma ili neće? Nitko ne može dati precizan odgovor, a čini se da nitko više ne može ni baš tako slobodno baratati sa stavom naroda.
Od samog početka proklamovanog “evropskog puta Srbije”, spekuliše se o tome da će zahtev za priznanje Kosova kao nezavisne države od strane Srbije biti uslov svih uslova (pored još nekoliko njih kao što je izručenje Mladića, Karadžića ili Miloševića) bez koga će ispunjevanje ostalih uslova biti nedovoljno. Ova više puta potvrđivana pa demantovana teza, ostaje u životu zahvaljujući svim relevantnim faktorima: političkim strankama svih provenijencija u Srbiji, ali i takozvanom stranom faktoru, odnosno predstavnicima zemalja koje su uključene u problem.
Od političkih snaga u Srbiji ovu tezu o priznavanju Kosova naročito ističu nacionalistički protivnici pridruživanja EU, tačnije rečeno to i jeste jedan od glavnih argumenata na kome zasnivaju svoju politiku. Tu prvenstveno mislimo na Demokratsku stranku Srbije (DOS), nekada proevropsku, koja je promenila svoj stav zbog ovog pitanja; zatim na Srpsku radikalnu stranku (SRS) i niz krajnje desnih udruženja koja svakim danom nastaju u sve većem broju. Sa druge strane, deo liberala kojima je pridruživanje EU jedini politički cilj i rešenje svih problema, poput sada samo formalno postojeće Liberalno-demokratske partije Čedimira Jovanovića, svoj stav prema Kosovu u javnosti ne brani poboljšanjem odnosa sa kosovskim Albancima, već oportunim razlozima prijema u EU. Sa pozicije vlasti, koja god ona bila, a možemo govoriti o Demokratskoj stranci (DS) u nekoliko faza i sada Srpskoj naprednoj stranci (SNS), uvek su dolazili demanti takvih stavova tvrdeći da nema uslova tog tipa.
Isto se može reći za EU; do sada su u više navrata, u uobičajenom formalno-diplomatskom maniru demantovali da je priznanje uslov koji je potreban, već je termin na kome oni insistiraju normalizacija. To se može pročitati, na primer, u analizi Generalnog direktorata za međunarodna pitanja Evropskog parlamenta iz novembra meseca 2017. godine. U tom dokumentu, Evropski parlament procenjuje da “javnost u Srbiji slabo razume šta tačno EU traži kad je u pitanju Kosovo, uključujući razgraničenje poimanja ‘pune normalizacije’ od ‘priznavanja”. Posebno zanimljiv deo u toj analizi jeste onaj u kome se Evropski parlament fokusira na javno mnjenje u Srbiji: “Generalni direktorat za međunarodna pitanja EP predočava da EU slabo uspeva da javnost u Srbiji i drugim zemljama regiona na putu ka Uniji obavesti kakvu im sve podršku Unija pruža i šta tačno od njih očekuje”, a sve to prenosi kablovska televizija N1.
Glavni igrač
Pomenuta televizija, a ni Generalni direktorat nigde ne analiziraju zašto javnost ni u Srbiji, ni u okolnim zemljama nikako da obavesti šta od njih očekuje i kako ih to podržava Evropska unija. Dovoljno je vremena prošlo, već su decenije u pitanju, Evropska unija i njena tela imaju više nego dovoljno medija za jedno obaveštenje kako javnosti u Srbiji, tako i drugim javnostima. U svakom slučaju, glavni zaključak analize jeste da “pristup Srbije Uniji bude uobličen drugačije od načina na koji ostale zemlje idu ka EU”. Ako nam nije jasno o čemu se radi, ne treba da brinemo, u istoj analizi najavljuje se da Parlament EU namerava da razvije “strategiju obraćanja” (!) u saradnji sa Evropskom komisijom da “objasni kad je u pitanju ono što se od Srbije na putu ka članstvu očekuje vezano za Kosovo”. Dakle, evropska birokratija tek namerava da razvija strategiju kako da objasni ono što ne uspeva da definiše već, evo, dvadesetak godina. Za tih dvadesetak godina bilo je i drugačijih izjava, poput one izjave Martina Šulca koji je u svojstvu predsednika Evropskog parlamenta poručio 2012. godine da je uzajamno priznavanje Srbije i Kosova uslov za prijem u Evropsku uniju. Dakle, ili se u prethodnih šest godina promenio stav Evropskog parlamenta, ili tog jedinstvenog stava uopšte i nema.
U ovom času, u uobičajeno uzavreloj atmosferi na liniji Beograd-Brisel-Priština-Brisel, svako radi ono što mora; Vučić i Tači odlaze kod Federike Mogerini, postignu određene dogovore, a onda se u sprovođenju tih dogovora obično upire prstom u onu drugu stranu, ako stvari idu sporo, a obično idu baš tako ili ne idu nikako. Van tih razgovora, opet je svako na svojoj liniji; Ivica Dačić, ministar inostranih poslova je otkrio da je njegov cilj kao ministra inostranih poslova da se broj država koje priznaju Kosovo kao nezavisno smanji na manje od sto, a po njegovom mišljenju, mi smo veoma blizu tog trenutka.
Ipak, tu je važan samo jedan igrač: Sjedinjene Američke Države. Američki ambasador Kajl Skot izjavio da SAD vide ovu godinu kao odlučujuću, pa zbog toga, kako je rekao, ohrabruju obe strane da dođe do kompromisa. Zapravo, iako su SAD, formalno, van formata briselskih razgovora i sve je, formalno, na Evropskoj uniji, u suštini, SAD stoje kao nadzornici tih procesa. Prethodnih meseci su se pojavili predlozi od prištinskih vlasti da se SAD i formalno uključe, ali je to za sada ostavljeno po strani. Uloga SAD je daleko veća od bilo kakvog formalnog učešća u pregovorima, a o njoj govori stav ambasade ove zemlje u Prištini iz februara meseca ove godine gde se otvoreno kaže da iako se i u albanskim krugovima govori o mogućnosti podele Kosova, kao i razmene teritorije, ali da su oni protiv toga.
U tom ključu treba čitati i ovu užurbanost i atmosferu kojom se poručuje da dolaze odlučujući dani – jer je to stav SAD, koje formalno ne učestvuju u razgovorima. Međutim, ambasador Skot insistira na reči kompromis i tu opet, diplomatski dvosmisleno, ostavlja prostor za sve strane da učitavaju svoje strahove, nade i druge projekcije. Uz to, nudi neku vrstu ubrzanja prijema u EU, iako SAD, naravno, nisu članica.
Nejasan stav naroda
Pomalo neočekivano, povodom nove dinamike u briselskim pregovorima, u žižu javnosti dospelo je jedno pismo Putinu. Naime, narodni poslanik Slaviša Ristić, inače sa Kosova, član poslaničke grupe Nova Srbija – Pokret za spas Srbije, uputio je, 28. juna, na Vidovdan, dan bitke na Kosovu 1389. godine, pismo Vladimiru Putinu u kome je denuncirao Vučića kao “preterano kooperativnog” prema zapadnim zemljama, navevši primere, kako je rekao “gašenja srpskih institucija”, zatim je optužio Vučića da sprema kosovsku izdaju i da to pokušava da prikrije susretima sa ruskim predsednikom. Po Jakšićevom mišljenju, razlog za toliku kooperativnost jeste obećanje koje je dao Zapadu pri dolasku na vlast. Jakšić u pismu kaže bukvalno sledeće: “Tragična sudbina pokojnog premijera Srbije Zorana Đinđića jasno upozorava Aleksandra Vučića šta se dešava sa onima koji ne ispune obećanje.” Za pismo bi se mnogo manje znalo da režimski mediji nisu raspalili iz svih raspoloživih oružja.
Na ovom primeru videla se razlika između diplomatske uzdržanosti kada je reč o odnosima sa stranim institucijama i faktorima, od neuzdržanosti i agresije u odnosima sa domaćim političkim i društvenim faktorima. Prorežimski mediji su tako, u cilju diskreditovanja objavili vest o susretu Jakšića i Dragana Đilasa u nekom restoranu u selu Bogutovac, ali glavna stvar na koju su oni stavili akcenat jeste deo u kome se pominje Đinđić. Po zvaničnicima vladajuće stranke Marku Đuriću i Aleksandru Martinoviću to znači da Jakšić otvoreno preti Vučiću ubistvom. Treba napomenuti da je poslanička grupa kojoj pripada Jakšić Nova Srbija 2000. godine bila članica Demokratske opozicije Srbije, čiji dolazak na vlast je od prozapadnih medija i evropskih institucija doživljen kao plebiscitarno izjašnjavanje i za sadašnji evropski put. O njemu samom, pak, nacionalistički mediji vole da ističu da se radi o čoveku koji sa porodicom živi na Kosovu i koji je bio jedan od onih koji su bili na barikadama u Mitrovici, a inače je predsednik udruženja Narodni pokret Srba sa Kosova i Metohije Otadžbina.
Za pismo se verovatno ne bi ni znalo da nije bilo tako snažne reakcije funkcionera vladajuće stranke. Sam Vučić je 30. juna prokomentarisao pismo najavivši novu Putinovu posetu Srbiji, iskoristivši priliku da kritikuje svoje prethodnike, a i Jakšića lično, da su oni ti koji su uspostavili granicu, postavljajući svoju poziciju kao pragmatičnu, smeštenu negde između onih koji, kako je rekao, traže da se prizna Kosovo “jer je to realnost” i onih drugih koji “žive samo u nebesima”.
Ovo ubrzanje dinamike usledilo je po završetku prethodne sesije briselskih razgovora, posle kojih je Vučić najavio mogućnost da “ukoliko se ne uspostavi jedinstvo naroda, jedinstvo ljudi u Srbiji” o prihvatanju sporazuma dođe do raspisivanja referenduma. Zanimljiva je reakcija desnice i jedne od njenih perjanica poput mitropolita Amfilohija Radovića koji kritikuju ideju o referendumu. Dakle, nacionalistička desnica, za razliku od onog što se pokušava ostaviti kao utisak, uoopšte nije ubeđena u to da bi većina odbacila neku vrstu eventualnog briselskog kompromisa.
Situacija u vezi sa percepcijom aktuelnog stanja po kosovskom pitanju i pitanju evropskih integracija mnogo je složnnija nego što bi to voleo ijedan umešani politički činilac; informativna agencija TANJUG je, između ostalih, u martu ove godine objavila rezultate istraživanja Instituta za evropske poslove po kome 81 odsto ispitanih ne bi podržalo priznanje Kosova za članstvo u EU. Međutim, u nastavku istraživanja dobijeni su rezultati sa kojima nijedna strana ne može da računa do kraja, jer, po pitanju samo Kosova, nevezano za EU, 43 odsto smatra da je Kosovo “izgubljeno”, a 45 odsto smatra da još “nije izgubljeno”. Među mladima je izraženiji stav da jeste, a kod starijih ispitanika da nije “izgubljeno”. Zatim, 45 odsto ispitanih smatra da Srbija nema nikakve šanse da uspostavi ponovni suverenitet na Kosovu, a 42 odsto smatra da je to u nekoj formi moguće. Po pitanju odnosa prema EU, u januaru je objavljeno istraživanje programa EU Horizon 2020 koje kaže da Srbija na Zapadnom Balkanu prednjači i u stavu da “EU donosi koristi samo onima koji su bogati i moćni”, a tako smatra gotovo 60 odsto ispitanika.
Na osnovu ovih istraživanja može se pretpostaviti da EU više nije ta šargarepa na kraju štapa kojom se može upravljati delom političkih procesa u Srbiji. Čak ni kada bi “nagrada za kooperativnost” bila direktan prijem, a ne samo olakšavanje nekoliko poglavlja, kao što to sada izgleda.
Samo politika saradnje
Vučić je izjavio da je njega ovlastio Glavni odbor stranke koju vodi, da ukoliko se ne „uspostavi jedinstvo naroda, jedinstvo ljudi u Srbiji“ o prihvatanju sporazuma, Predsedništvo SNS, a ne Glavni odbor, naredne nedelje odluče o tome kako i na koji način pitati građane da se izjasne da li prihvataju briselski sporazum. U prevodu, Predsedništvo SNS preuzima na sebe moć odlučivanja. Referendum se ne pominje ponovo, osim u kritici izlaganja Amfilohija Radovića. Za sada je, eto, Predsedništvo stranke preuzelo na sebe težinu te odluke, narod možda neće morati da prlja ruke.
Inače, treba spomenuti i to da je jedan referendum na temu Kosova već održan u Srbiji 1998. godine, a pitanje je bilo formulisano kao „Da li ste za učešće stranog faktora u rešavanju kosovskog pitanja?“ Jedina stranka koja je tada lobirala za odgovor da na tom referendumu bila je tadašnja Nova demokratija, koalicioni partner Socijalističke partije Srbije (SPS). Posle tog referenduma Nova demokratija se preselila u opoziciju a Šešeljeva SRS formalno ušla u vlast na njeno mesto. Dakle, referendum ne bi bio održan prvi put, ali za sada nema previše šansi da se ponovi. Uostalom, sada strani faktor ne da je umešan, nego je i odlučujući.
Aleksandar Vučić je pre nekoliko meseci proglasio kraj „unutrašnjeg dijaloga“ na temu Kosova. On kaže da je to bio demokratski čin i da je zadovoljan njegovim ishodom. Sa druge strane, u pomenutom istraživanju Instituta za evropske poslove tek nešto oko tri odsto ispitanih je izjavilo da je učestvovalo u „unutrašnjem dijalogu“, a 94 odsto da nije. Rezultat svega do sada što je urađeno i rečeno na temu Kosova, jeste da nema jasnog rezultata, nego da će se sve uobličiti kao ishod dosadašnjih i budućih napora.
Jedno je jasno; kakav god da je status Kosova, kakva god bila sudbina Srbijinih evrointegracija, sukobi nacionalizama na Balkanu neće prestati sve dok je jedina politika koja se vodi politika utrkivanja i sudaranja. Balkanski nacionalizmi su toliko stešnjeni na malom prostoru da je nemoguće ispuniti nijedan od nacionalističkih programa, kao što je to nekada i Dimitrije Tucović, između ostalih, primetio.
Do sada je valjda postalo jasno da je jedina politika koja može da donese kakav-takav napredak i mir jeste politika saradnje i pronalaženja izlaza iz ćorsokaka dalje i bliže prošlosti, ako je moguće bez stranih posrednika i njihovih interesa, ali takvu politiku na sceni glavnog toka sada nema ko da vodi ni sa jedne strane. U opštem je interesu da se to što pre dogodi.