Srpski predsjednik bivši radikal i hrvatska predsjednica iz redova HDZ-a rade na pomirenju Hrvata i Srba. Takav su barem dojam pokušali ostaviti šefovi dviju država prilikom nedavnog neuobičajenog susreta. No unatoč prividnoj normalizaciji odnosa, stvari, kao i obično kada se radi o regiji, nisu toliko jednostavne.
Skorašnja poseta srpskog predsednika Hrvatskoj na poziv tamošnje predsednice i sve ono što je pratilo ovaj događaj u obe zemlje, potvrdilo je da se gotovo dve decenije od prestanka ratnih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije malo šta promenilo uprkos neumitnom protoku vremena. Osim šizofrenog unutrašnje-političkog stanja u obe države, razobličio je ovaj događaj i realnost u kojoj politička klasa stasala u procesu krvavog rasturanja bivše države na polju odnosa sa susedima nema da ponudi ništa novo u odnosu na nacionalistički paravan za materijalno pustošenje državica u kojima su se dokopali vlasti. Međutim, očigledni konflikt na relaciji predsednice i premijera Hrvatske koji se do kraja ogolio tokom priprema i same Vučićeve posete Zagrebu, ovom je dao priliku da odigra omiljenu mu ulogu mirotvorca u regionu koji od svoje nove političke inkarnacije ne odustuje ni po cenu životne ugroženosti. Dakako, za kreiranje atmosfere životne ugroženosti srpskog predsednika u Zagrebu pobrinuli su se ovdašnji politički tabloidi uobičajenom dozom naslovnica i tekstova za koje se u bolje uređenim državama ide u zatvor, kao i Vučićevi “kerberi” među kojima se za mesto najlajavijeg izborio ministar Vulin.
Na ovako pripremljenom terenu, Vučić je mogao da u Zagrebu nastupi kao čovek kom je do prevladavanja napetih balkanskih odnosa, ali i zaštite srpskog naroda toliko stalo da je spreman da se suoči sa bilo čim, pa i vlastitom političkom prošlošću. A upravo na slavnu prošlost podsetili su ga novinari prilikom posete srpskoj zajednici u Vrginmostu, upitavši ga da li se seća kako je 1995. godine u Glini obećavao tamošnjim Srbima da će živeti u Velikoj Srbiji ukoliko njegova Srpska radikalna stranka osvoji vlast. Tada mladi kalfa Vojislava Šešelja, a sada europejski predsednik Srbije obrušio se sa na novinara koji mu je postavio pitanje tvrdnjom da je to izmislio, te da u pomenutom nastupu iz 1995. nema pomena o Velikoj Srbiji. Međutim, podlost ubrzanog razvitka tehnologije od vremena radikalskog ratnog pregalaštva za “ujedinjenje svih srpskih zemalja” do danas nam omogućuje da pretragom Youtubea u trenu dođemo do datog govora u Glini i srpskog predsednika uhvatimo u laži na nivou maloletnog delikventa. Ovim se i šira regionalna javnost mogla upoznati sa standardnim Vučićevim odnosom prema javnosti i ostacima kritičkog novinarstva u Srbiji.
Europejski radikal
No, upravo uveravanje svetske i domaće javnosti da je prevladao vlastitu radikalsku prošlost karakteriše Vučićevu vladavinu od 2012. godine do danas. Takvo obećanje, kao i spremnost da se stupi u dijalog sa kosovskim Albancima, omogućili su Srpskoj naprednoj stranci da formira vlast uz odobravanje i podršku relevantnih međunarodnih faktora na Zapadu. Zazirući od reakcije vlastitog biračkog tela, Vučić je te 2012. premijersku stolicu iskusno prepustio Socijalističkoj partiji Srbije, zauzevši mesto ministra odbrane i koordinatora službi bezbednosti sa kojih je mogao da uspostavi kontrolu nad najbitnijim segmentom srpske države – bezbednosnim strukturama. Tako je lideru SPS-a Ivici Dačiću zapalo da otpočne tzv. Briselski dijalog sa Hašimom Tačijem i apsorbuje sav većinski negativni sentiment srpske javnosti prema, zaista istorijskom, otpočinjanju razgovora Beograda i Prištine. No, uprkos Dačićevom obnašanju formalno najbitnije političke funkcije realna vlast u zemlji bila je u Vučićevim rukama jer je rukovodio Srpskom naprednom strankom koja je imala najviše mandata u Skupštini Srbije.
Prvi period Vučićeve vladavine zaista je obeležila izvesna relaksacija odnosa sa susedima u regionu, pre svega sa Crnom Gorom i Bosnom i Hercegovinom koje su bile izložene neprestanom pritisku ekstremno nacionalističke spoljne politike prvo Vojislava Koštunice, a potom i Borisa Tadića. Istovremeno sa tim odvijao se i proces Vučićevog propovedanja “protestantske etike”, kada je, u pozi čoveka koji ne spava jer stalno radi, vaskolikom srpstvu objašnjavao koja je njegova pozicija u međunarodnoj podeli rada nakon završetka borbe za ujedinjenje svih srpskih zemalja. Činilo se tada da će Vučić ubrzo ispuniti očekivanja SAD-a i EU koja su se ogledala, pre svega, u raspetljavanju kosovskog čvora koji predstavlja najbitniju dubiozu odnosa na Balkanu, a zauzvrat dobiti podršku za upravljanje kompradorskom “elitom” u Srbiji.
Međutim, puč u Ukrajini 2013. godine izveden uz podršku Sjedinjenih Država i Evropske unije (prvenstveno Nemačke), drastično je pogoršao odnose između Zapada i Rusije. Nakon eskalacije sukoba u Donbasu Evropska unija je od svojih članica, ali i pretendenata na članstvo poput Srbije, zatražila da uvedu sankcije Rusiji. Ova kratkovidna akcija Zapada usmerena na slabljenje glavnog globalnog konkurenta, u kombinaciji sa otvorenom podrškom ukrajinskoj ekstremnoj desnici i islamskim fundamentalistima u Siriji, stvorila je kontraefekat i vidno osnažila ruski uticaj na globalnom nivou. Time je otvoreno polje stalnih “proksi” sukoba između globalnih velesila. Jedno od idealnih mesta za takvu rabotu je nesumnjivo i onaj deo Balkana koji do sada nije integrisan u Evropsku uniju, u koji spada i Srbija. Time se Vučićeva vlast našla između čekića i nakovnja u sferi spoljne politike.
Pomirljivi šovinisti
Ovako stešnjena, Srbija se zapravo odlučila za spoljno-politički kontinuitet, koji još od doba koalicione vladavine Vojislava Koštunice i Borisa Tadića karakteriše bezglava kupovina vremena za opstanak u sadašnjem statusu čardaka ni na nebu ni na zemlji čije se shvatanje vlastitih državnih granica razlikuje od stanja u realitetu. Na tom tragu, Vučićeva administracija sve od početka dijaloga sa Prištinom, koji traje već pet godina, niti jednom nije pred javnost iznela šta joj je zapravo plan i konačni cilj u ovim pregovorima. Jedino iz čega se mogu naslutiti planovi Beograda na ovom polju jeste Vučićevo neprestano ponavljanje da se zalaže za kompromis sa kosovskim Albancima, što bi moglo da sugeriše da se Srbija zalaže za neku vrste podele Kosova na etničkom principu po kom bi Srbiji pripao severni deo. No, ono što je vrlo izvesno jeste da ovaj predlog dolazi sa zakašnjenjem od dvadesetak godina da bi ga se smatralo realnim scenarijem za rasplet situacije.
Zaoštravanje odnosa na globalnom planu pratilo je pogoršavanje i ovako loših odnosa unutar i između država na Balkanu. Istorijski talas migracija iz Afrike, Bliskog istoka i Srednje Azije u Evropu koje su došle kao posledica višegodišnje destabilizacije ovih regiona od strane SAD i njenih saveznika, kombinovan sa politikom štednje kao odgovorom na svetsku ekonomsku krizu, radikalizovao je Evropu u desnom pravcu. Elementi desnog ekstremizma sve lagodnije postaju deo političkog mejnstrima evropskih zemalja, što onda nužno legitimiše dugogodišnje nacionalističke politike u postjugoslovenskim državama. Na talasu ovakve globalne političke situacije, sve otvorenija šovinistička retorika, pa i sve češće pominjanje ratnih sukoba opet postaje deo javnog diskursa u regionu.
Tako je od vremena ratova na Balkanu pređen pun krug. Suočene sa poraznim rezultatima vlastite vladavine koji se ogledaju u sveopštoj materijalnoj i duhovnoj propasti bivših jugoslovenskih državica realizovanoj kroz ratno-pljačkašku “tranziciju”, te ohrabrene ekonomsko-političkim posrnućem na globalnom nivou, kompradorske “elite” u regionu opet sve agresivnije posežu za nacionalizmom kao oprobanim sredstvom očuvanja vlastitih pozicija moći. U tako posloženoj scenografiji Aleksandar Vučić poput lošeg glumca u još gorem filmu, na spoljno-političkom planu igra ulogu mirotvorca posvećenog stabilnosti u regiji, dok za unutrašnje-političke potrebe preko najbližih političkih saradnika podstiče nacionalistički narativ. Od krvavog raspada Jugoslavije do danas smo previše puta imali prilike da vidimo kakve posledice ima takva politička strategija.