Prije više od mjesec dana dogodilo se političko ubojstvo koje je potreslo Kosovo, ali onda i cijelu regiju. Iako je razrješenje ovog slučaja navodni prioritet i kosovskih i srpskih vlasti, ali i njihovih međunarodnih mentora, još se uvijek ne zna ništa pouzdano ni o počiniteljima ni o njihovim motivima.
Lekari Kliničko-bolničkog centra u Kosovskoj Mitrovici su 16. januara u devet sati i petnaest minuta konstatovali su smrt Olivera Ivanovića, političara, lidera Građanske inicijative Srbija, demokratija, pravda. Na njega je tog jutra pucano iz automobila u pokretu u trenutku dok je ulazio u prostorije organizacije koju je predvodio. Kako je rečeno, u njega je ispaljeno “više metaka”, od kojih je pet završilo u “gornjem delu grudnog koša”. Sve to je zabeleženo sigurnosnim kamerama.
U toku dana, pronađen je zapaljen automobil za koji se pretpostavlja da je korišćen u napadu. Utvrđeno je kasnije i koji je pištolj korišćen, ali počinioci nisu pronađeni. Građani Mitrovice okupljali su se ispred kuće u kojoj je živeo i donosili sveće i cveće, oglasili su se političari sa Kosova, iz Srbije, iz organizacija koje su aktivne na Kosovu, međunarodnih institucija i službenika poput EU i UNMIK, kao i susednih zemalja; usledile su izjave žaljenja i osude zločina. Svi činioci, strani i domaći složni su u jednom: ubijen je čovek koji se zalagao za smanjivanje tenzija i za saradnju. Sa druge strane, sa obzirom na uzavrele međunacionalističke tenzije i retoriku oko Kosova, usledila je i politikantska borba iznad leša.
Svi pomenuti činioci, po svoj prilici, računaju na to da će proći dovoljno vremena, ako to vreme ikad dođe, dok se ne pronađu počinioci atentata koji bi otkrili motive i naručioce. Upravo zbog toga, razvila se svađa iznad pokojnika, pokušavajući da nanesu štetu protivničkoj strani, bez obzira na to da li je reč o sukobu na liniji beogradski političari – prištinski političari ili pak beogradski političari između sebe. Tačnije, sred prigodnih i očekivanih osuda i izjava saučešća, prvu vatru je zapalio jedan tvit narodnog poslanika i urednika Nove srpske političke misli Đorđa Vukadinovića koji je imao više tvitova na ovu temu, a jedan od njih je glasio: “Ne znam ko je ubio Olivera. Ali svi znamo ko mu je crtao metu, ko je vodio odvratno prljavu kampanju, pravio skaradne spotove i zastrašivao njegove pristalice i prijatelje. I ko sada lije krokodilske suze po istim tim medijima sa kojih je pre par meseci protiv njega vodio hajku.”
“Protivnik Vlade Srbije”
Ova metafora sa crtanjem mete bila je više nego efikasna; deo opozicionih aktivista usvojio ju je odmah, ukazujući na taj način na nemilost u koju je Ivanović zapao uoči lokalnih izbora na Kosovu na koje je on izašao van Srpske liste, grupe kandidata koje je organizovala, koordinirala i propagirala beogradska vlast. Svi oni Srbi koji nisu podržali ili se stavili na ovu listu, bili su u režimskim glasilima označeni kao rušioci jedinstva i ljudi koji direktno rade protiv interesa Srbije. Ivanović je bio najzvučnije i najznačajnije ime od svih koji nisu bili na Srpskoj listi, ali isto tako najzvučnije i u poređenju sa onima koji su na njoj bili.
Posle Ivanovićeve objave da namerava da se kandiduje za gradonačelnika Severne Kosovske Mitrovice, u julu mesecu 2017. godine, zapaljen mu je automobil. Počinioci nikada nisu pronađeni, a on je na izborima bio drugoplasirani sa nešto manje od 19 odsto glasova, a njegova lista osvojila je tri odbornika u lokalnoj skupštini. Kada je glasanje završeno, Oliver Ivanović je za Radio kontakt plus izjavio da su protekli lokalni izbori biti izuzetno teški jer njegov protivnik nije bila Srpska lista već čitava Vlada Srbije.
Razlog za takvu izjavu i takav utisak jeste, ne samo pisanje onog dela medija koji su naklonjeni aktuelnoj politici, već tenzija koja je napravljena “na terenu” gde se taj pritisak da se svi Srbi stave na jednu listu, a nju pod komandu Vlade i njenu viziju odnosa Srba sa centralnim kosovskim institucijama, osećao i u svakodnevnom životu, a ne samo na političkom planu. Parola pod kojom su se beogradske institucije postavile prema lokalnim izborima na Kosovu glasila je bukvalno ovako: “ko nije sa Srpskom listom, radi protiv interesa Srbije.”
Tako je i uništavanje Ivanovićevog automobila bilo tumačeno na različite načine – od standardnog nacionalističkog narativa o nacionalnoj ugroženosti Srba na Kosovu, preko zlobnih o tome da je sam Ivanović na neki način upleten u nezakonite radnje, pa eto, doživeo da mu kriminalci ostavljaju upozorenja, do onih po kojima je taj čin zapravo politička osveta. Počinioci nisu pronađeni, a sam Ivanović je neposredno nakon te paljevine izjavio da će se to i dogoditi. “Ne očekujem ništa od ove policije, jer do sada nisu ništa uradili u sličnim situacijama. Ili je u pitanju nekompetentnost, što sumnjam, ili je u pitanju nedostatak hrabrosti i volje da se uđe u sukob sa kriminalcima i razreše ovakvi slučajevi”, izjavio je tom prilikom agenciji Beta.
Možda je ta izjava posledica ranijeg iskustva, jer je 2005. godine već bio zapaljen jedan službeni automobil ispred zgrade u kojoj je živeo. Počinioci takođe nisu pronađeni.
Čovjek pomirenja?
Kada se govori o tretiranju Olivera Ivanovića u srpskim medijima uoči izbora, ne treba smetnuti sa uma ni to da je samo nekoliko meseci ranije on bio predstavljan kao žrtva prištinskih vlasti zbog sudskog procesa i trogodišnjeg zatvora-pritvora u kome je bio. Pošto je javna prozivka zbog tretmana povodom lokalnih izbora na Kosovu neprijatna za beogradsku vlast, premijerka Ana Brnabić je na konferenciji za novinare podsetila da je država Srbija plaćala advokate za Ivanovićevu odbranu. “Jedna je stvar da li ste politički neistomišljenici, politički protivnici i da li nekoga želite da ubijete ili nekog želite da vidite mrtvog. Strašno je stavljati znak jednakosti između takvih stvari. Meni je strašno što se danas u Srbiji takve stvari rade. Takve optužbe se potpuno jasno, potpuno nedvosmisleno stavljaju na teret i predsedniku Republike i Vladi Republike Srbije. Mi nismo bili neprijatelji sa Oliverom Ivanovićem. Mi smo bili politički neistomišljenici. Ali isto tako je Vlada Republike Srbije snosila troškove odbrane gospodina Olivera Ivanovića”, rekla je Ana Brnabić dan posle atentata.
Ko je, dakle, bio čovek koji je svojom politikom uspeo da se sukobi i sa kosovskim i sa srpskim vlastima i kakav je bio njegov politički stav? Oliver Ivanović rođen je 1. aprila 1953. godine u selu Rznić kod Dečana. Osnovnu i Mašinsko-tehničku školu završio u Kosovskoj Mitrovici. Bio je pitomac Vojne akademije u Zagrebu, ali je napušta posle tri godine. Završio Mašinski fakultet u Mitrovici, a u Prištini je diplomirao i na Ekonomskom fakultetu. Radio je u mitrovačkom transportnom preduzeću TransKosovo, fabrici keramičkih pločica Mozaik i predstavništvu firme Hepok iz Mostara. Od 1991. do 1998. bio je na čelu sportskog centra u Kosovskoj Mitrovici. Na mestu zamenika generalnog direktora kompanije Feronikl iz Glogovca proveo je period do 2004. godine, kada je postao direktor Nacionalne službe za zapošljavanje za Kosovo. Uhapšen 27. januara 2017. godine pod optužbom za ratne zločine počinjene nad civilima 1999. i 2000. godine.
Dakle, turbulentne devedesete proveo na mestu direktora sportskog centra u Kosovskoj Mitrovici. Zvanično nikada nije povezan ni sa kakvim vojnim ni policijskim formacijama i operacijama i od samog početka je tvrdio da je proces montiran i politički. Posle prvostepenog procesa bio je osuđen na devet godina zatvora, ali je posle žalbe odbrane Apelacioni sud u februaru 2017. godine poništio odluku prvostepenog suda i naložio novo suđenje, a Ivanovića pustio iz zatvora odredivši kućni pritvor u trajanju od dva meseca. Posle toga došli su izbori. Posle izbora – atentat.
Što se tiče političkih stavova koje je zastupao, on zapravo nije izlazio iz okvira postojećeih politika. Međutim, ono u čemu se sada uočava razlika između njega i većine drugih jeste njegov stil da se situacija ne zaoštrava po svaku cenu i da nacionalne zajednice treba da razgovaraju. Još jedan veliki kvalitet koji je imao u odnosu na ogromnu većinu srpskih političara je to da je, između ostalih jezika, govorio i albanski.
“Naši” kriminalci
U delikatnoj balkanskoj političkoj situaciji ubistvo ove vrste dovoljno je za višemesečnu eksploataciju političkih lešinara spremnih da svaku nepoznatu pretvore u pretpostavku, u insinuaciju, u prebacivanje vrućeg kestena u ruke “suprotne strane”, koja god ona bila. U ovom komplikovanom slučaju ima mnogo nepoznatih, tačnije, poznate su samo tehničke strane ubistva: vreme, oružje, mesto, automobil, koji je inače zapaljen. To je sve. Dakle, prostora za učitavanja ima više nego dovoljno.
Ipak, sva ta učitavanja i sukobi polako otkrivaju jednu u javnosti do sada namerno potisnutu stranu života, u ovom konkretnom slučaju u Severnoj Kosovskoj Mitrovici, a i na severu Kosova uopšte; to su razmere, značaj i nezaobilaznost kriminalnih struktura iz “naših redova” (sic!). Iako naznake i informacije o tome mogu da se čuju u razgovorima, u javnoj sferi to je nepoželjna tema, bar za velike medije. Bez obzira na njihove političke simpatije i profile, o tome se nije govorilo. Naprotiv – za Srbe sa Kosova poželjna slika je bila “mučeništvo”, pravednost, vera. Sada se prvi put ozbiljno čulo nešto i na temu straha Srba sa severa Kosova, ali ne straha od Albanaca ili kosovskih vlasti, nego straha od “kriminalaca iz naših redova”. Nije se čulo previše, niti se o tome pričalo podrobnije, ali je ta informacija postala notorna, iako su se njome, logično, malo više bavili strani mediji.
U beogradskoj političkoj čaršiji stvari više vole da zadrže na ravni pretpostavljene političke odgovornosti, pa je tako buru pokrenuo još jedan tvit, ovoga puta ga je sastavio predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) po imenu Slaviša Lekić, koji je prozvao Srpsku listu, Marka Đurića, ali i en générale Srbe sa Kosova. Vladajuća garnitura, naravno, ne sme da ostavi meki trbuh nebranjen, pa je tako Aleksandar Vučić objavio da je ubistvo Olivera Ivanovića za vlast u Beogradu teroristički akt, pa će se država spram njega tako i odnositi. Uz to je dodao: “Ko god da je ubio Olivera Ivanovića nije Srbin, pa makar imao srpsko ime i prezime. A ako nije, onda će sve biti jasno.”
Ta konferencija za novinare, koja se događala odmah nakon ubistva, pokazala je poziciju vlasti u Beogradu i pravce njenog delovanja u ovoj krizi: prvo, ne postoji suštinska odgovornost ni za rezultat istrage, ni za propuste u proceduri jer je sve na terenu Kosovske policijske službe (KPS) – i ubistvo i istraga. Atentat je ispao prilika za ograničeno pokazivanje mišića; zatraženo je pravo da se učestvuje u istrazi koje je prvo odbijeno, a zatim prihvaćeno u okviru Zakona o međunarodnoj saradnji. Konačno, otvorila se prilika da se ukazuje na nesposobnost KPS, vlasti u Prištini, pre svega, što se tumači kao jedan adut u odnosima i sa EU koja nadzire pregovore.
Dijeljenje lekcija
Naravno, u skladu sa dosadašnjim običajima u međusobnim odnosima, KPS i Tužilaštvo na Kosovu i Ministarstvo pravde Republike Srbije međusobno se optužuju za nesaradnju. Kosovski tužilac Ljumezi tvrdi da i pored zahteva iz Prištine srpske vlasti nisu dostavile ništa, a ministarka pravde u Vladi Srbije Nela Kuburović tvrdi da Tužilaštvu za organizovani kriminal u Beogradu nije dostavljena nijedna informacija, pa čak ni zapisnik sa uviđaja. Prilika za igru “gluvih telefona” je iskorišćena.
Sam uviđaj je, opet, posebna afera; jedini koji su privedeni do sada u vezi sa atentatom jesu dvojica policajaca iz Severne Kosovske Mitrovice. Njih dvojica su osumnjičeni da su “manipulisali dokazima”, odnosno da nisu dovoljno dobro obezbedili mesto ubistva, pa istraga zbog toga od samog početka ima nedostatke. U pitanju je, kako se čulo, nestanak jedne od čaura od metaka kojim je ubijen Ivanović. Međutim, policajci su nakon isteka određenog pritvora od 48 sati pušteni, a zahtev tužioca da se odredi jednomesečni pritvor nije uslišen. Rezultat svega su dva mobilna telefona zadržana u policiji zbog daljih ispitivanja. Može se reći da je najveće dosadašnje dostignuće istrage sama činjenica da je vode dvojica tužilaca – jedan srpske, a drugi albanske nacionalne pripadnosti.
Posle čitavog meseca, a da se u istrazi nije odmaklo, nastavlja se medijski tretman slučaja, na potpuno istim pozicijama svih učesnika na kakav je bio na početku, jer je sve isto kao i na početku, jedino je ubijeni Oliver Ivanović u međuvremenu sahranjen u Beogradu, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.
Istraga je još uvek u fazi “prikupljanja dokaza”. Hašim Tači je u svojoj izjavi o slučaju rekao: “Istraga o ubistvu Olivera Ivanovića se nastavlja. Za sada nema indicija koje bi aludirale na etnički motivisan slučaj, ali prve informacije ukazuju na kriminalne, mafijaške motive. Sarađivaćemo sa srpskim vlastima, kako bi dobili adekvatne informacije. Istina će izaći na videlo, iako će nekoga to boleti.” U prevodu, svako smatra da je njegova strana nevina i pokušava lopticu da prebaci na drugu stranu. I svi su, naravno, vrlo raspoloženi da podele lekciju ili dve “drugoj strani”.
Kada se sve uzme u obzir – brojni nerešeni slučajevi, visina nagrade za informacije (10 hiljada evra) i rizik koji sve to nosi sa sobom na jednoj strani, a na drugoj široko polje za politikantsku zloupotrebu smrti kakva se rado primenjuje u međusobnim odnosima balkanskih nacionalizama i politikantima uopšte, zatim potentnost ove teme za manipulaciju čak i na duže staze, ukazuju na opasnost da ne samo da je moguće da slučaj ostane nerešen, nego i na opasnost od toga da možda i nema nikoga kome suštinski odgovara da on bude rešen. Izuzimajući porodicu, razume se.
Istraga je u toku…