Nakon što je godinama pitanje pristupa Europskoj uniji bilo ishodišna točka svih političkih razlikovanja u Srbiji, danas se uspostavom stranačkog konsenzusa o tom pitanju, prije svega kroz ideološki manevar naprednjaka, funkcija Europe, bilo imaginarne bilo institucionalne, svodi na legitimiranje neoliberalnih politika. Kao jedina “alternativa” tim politikama javlja se zagovor okretanja Rusiji pod izgovorom navodne kulturološke bliskosti.
Evropska unija predstavlja možda i centralno pitanje oko kojeg se u protekle dve decenije artikulisao dominantni politički diskurs u Srbiji. Naime, EU je tačka u kojoj se sudaraju dve dominantne političke pozicije – “prva” i “druga” Srbija, nacionalistička i liberalna. Dolaskom Srpske napredne stranke na vlast ova dualna zaoštrenost je donekle izgubila na intenzitetu. Naime, bivši pripadnici Srpske radikalne stranke, veliki nacionalisti i protivnici evropskih integracija, naprednjaci su dolaskom na vlast zauzeli mesto vodećih “evroentuzijasta” i utoliko umanjili i pacifikovali klaster “evroskeptika”. Donekle paradoksalno, može se tvrditi da je konačno ishodište “petooktobarskih promena” upravo oličeno u vladi njihovih, isprva, najoštrijih protivnika.
Ako se devedesete u javnosti poistovećuju sa ličnošću Slobodana Miloševića, onda se definitivno prvobitan nalet dvehiljaditih vezuje uz ličnost Zorana Đinđića. Ipak, kako pune efekte Đinđićeve politike nije bilo moguće odmah videti, barem ne u njegovoj direktnoj izvedbi, ostavljen je prostor za jednu mistifikaciju njegove ličnosti i još važnije, njegove politike. Danas je on simbolička tačka u koju su upisane “evropske vrednosti”. Naravno, te simboličke vrednosti nikada do kraja nisu definisane jer su one same po sebi specifična vrsta mistifikacije, unifikacije i simplifikacije. Ipak, mogli bismo reći da se politici Zorana Đinđića, a samim tim i “evropskim vrednostima”, pripisuje kvalitet Zapadnih kapitalističkih zemalja. Tu se ne ulazi u specifičnosti i razlike zapadnoevropskih država i njihovih ekonomija, već se sve spaja u krilaticama “slobodno tržište” i “ljudska prava”.
Stoga nije ni čudno kada se preporođeni srpski premijer Aleksandar Vučić danas o Đinđiću izražava pohvalno, prigrlivši ideju “modernizacije Srbije” i napravivši otklon od radikalske i miloševićevske zaleđine. Sličnosti mera koje sprovode ova dva političara možda su i najočiglednije kada se pogledaju verzije Zakona o radu koje su implementirali, a koje se razlikuju u nijansama. No samo je poneki poštovaoc lika i dela Zorana Đinđića spreman da prizna da sve ono za šta su se oni zalagali danas realizuje Aleksandar Vučić.
EU kao legitimizacijski okvir neoliberalne politike
Za navedene političare “evropske vrednosti” i “modernizacija” pre svega podrazumevaju pitanje stvaranja povoljne klime za oplodnju privatnog kapitala. Sastavni deo ovog procesa jesu privatizacija, liberalizacija trgovine i fleksibilizacija tržišta rada. Za stanovništvo pak, one podrazumevaju bolji život. Kao glavne pozitivne aspekte priključenju EU u istraživanjima javnog mnjenja najčešće su navedeni prosperitet, bolji standard i mogućnost zaposlenja. Takođe, značajan broj ispitanih bi voleo da ima više informacija o ekonomskim posledicama evrointegracija, kao i o tome kako u EU žive “obični ljudi”.
Dok političari svojim aktivnostima depolitizuju pitanje evrointegracija, svodeći ga na tehničke aspekte priključenja i eventualno dovodeći u pitanje opstanak “srpskog nacionalnog identiteta”, dobar deo populacije je upravo zainteresovan za preispitivanje šta je to što donosi EU. Sa krizom koja je nastupila 2008. godine postalo je više nego očigledno da jednostavan lek za probleme ne postoji. Ulazak u EU ne znači automatski izlazak sa periferije svetskog kapitalističkog sistema. Dodatno, kriza je pokazala da unutar EU ne vlada nikakva uniformnost – niti ekonomska niti politička.
Ipak, aktuelna Vlada Republike Srbije sprovodi vrlo oštre neoliberalne reforme često pod izgovorom “Evrope”. Zakon o radu je uveden uz izgovor da se radi o “modernom” i “evropskom” zakonu iako su kritičari u više navrata pokazivali da slična radna legislativa nije karakteristična za veliki broj zemalja članica EU i da su brojne odredbe usvojenog dokumenta u suprotnosti sa međunarodnim konvencijama. Najnoviji zakon o medijima koji obavezuje državu na povlačenje iz sfere medija i prepuštanje informisanja privatnom sektoru takođe je obrazlagan “evropskom” značkom. Primera je mnogo, a ovakve etikete imaju funkciju da pacifikuju dalju debatu oko toga kakve će realno efekte određene zakonske regulative imati po život ljudi i u krajnjoj instanci kakvo društvo mi zapravo želimo da gradimo.
Efekti dosadašnjih evrointegracija
No nije kao da i političari ne brinu o standardu ljudi. Tako se pri otvaranju tržišta za uvoz robe iz EU često povlačio argument da će pogodnosti bescarinskog režima razmene najviše pogodovati potrošačima jer će jeftiniji proizvodi iz inostranstva i veća konkurencija dovesti do snižavanja maloprodajnih cene. Ipak, od čega kupovati te proizvode kada nekontrolisani uvoz dodatno uruši ionako krhke fragmente proizvodnih kapaciteta Srbije?
Liberalizacija uvoza započeta je neposredno nakon petooktobarskih političkih promena. Olakšan uvoz uz relativno precenjen dinar, omogućio je upliv konkurentnije robe iz inostranstva. Paralelno sa privatizacijom, ovakva konstelacija u velikoj meri je uticala na urušavanje domaće proizvodnje. Dodatna liberalizacija uvoza sprovedena primenom Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju ni u kom smislu nije dovela do napretka domaće ekonomije. Skidanje carinskih ograničenja na uvoz robe iz EU pogodovao je stranim kompanijama koje svoju proizvodnju zasnivaju na uvozu repromaterijala. Posledično, veliki deo domaćih dobavljača, koji se koliko-toliko zadržao u poslu, gubi tržišnu utakmicu.
Proizvodnja mesa posebno je pogođena ukidanjem ograničenja za uvoz. Dosta jeftinije meso iz EU preplavilo je domaće tržište. Prvo, u pitanju su proizvodi iz zemalja koje dozvoljavaju korišćenje genetski modifikovane sojine sačme za prehranu životinja. S obzirom da u Srbiji ovako nešto nije dozvoljeno, proizvodnja mesa iziskuje više ulaganja, pa je i finalni proizvod skuplji. Drugo, u Srbiji je dozvoljeno trgovati mesom koje je bilo zamrznuto do dvanaest meseci, dok u Evropskoj uniji nakon šest meseci smrznuto meso mora biti uništeno. Tako se dešava da dobar deo starog mesa iz EU završi na srpskom tržištu po vrlo niskim cenama jer je praktično u pitanju škart proizvod. Dodatno, s obzirom na sankcije Rusiji, evropsko tržište je krcato viškovima mesa što dovodi do pada njegove cene. Sličan primer je i sa poljoprivrednim proizvodima poput krompira. Tržište u Srbiji je preplavljeno jeftinim krompirom iz EU pa domaći proizvođači imaju velike zalihe koje ne mogu da prodaju. Jedno od rešenja koje se pominje jeste izvoz na rusko tržište na koje evropski proizvođači nemaju pristup. Ipak, cena krompira je dosta niska pa zarada ne bi bila dovolja da pokrije više od skupih troškova transporta do Rusije.
Naravno, liberalizacija je išla i u drugom pravcu otvorivši pristup proizvođačima iz Srbije ogromnom tržištu, ali je veliko pitanje koliko su oni u mogućnosti da uspešno pariraju tamo već prisutnoj ponudi. Treba imati na umu da su proizvodni kapaciteti u Srbiji kontinuirano uništavani tokom poslednjih 25 godina. Ukidanje carinske zaštite nije imala blagotvorni uticaj. Iako efekti ovog procesa još nisu dobili svoj puni obim, konačni rezultat se već uveliko nazire.1
Ruska alternativa?
Kao alternativu toj politici približavanja Uniji, evroskeptici pak predlažu zaokret kursa ka Rusiji i “evroazijskim integracijama“. Tvrdi se da je Srbija kulturno i istorijski bliskija Rusiji. Naravno, prelazi se preko činjenice da kapitalistički odnosi nisu zasnovani na kulturi već na bazičnim ekonomskim interesima. To se uostalom može videti i na primeru privatizacije NIS-a kada je ruski Gasprom većinski paket ovog preduzeća platio upola manje od procenjene vrednosti. Takođe, uslovljavanje izvoza na rusko tržište FIAT automobila proizvedenih u Kragujevcu recipročnim uvozom ruskih vozila na tržište Srbije još jednom pokazuje da i “bliskost po duši” ima svoju cenu.
No kakav stav spram EU i Rusije ima stanovništvo Srbije? U najmanju ruku ambivalentan. Istraživanja pokazuju da svega 32% populacije ima pozitivan stav spram EU, dok je negativan zastupljen u 40% populacije. Spram Rusije pozitivno se izjašnjava 52%, a negativno svega 17%. Ipak kada su upitani gde bi voleli da im žive deca svega 23% se odlučilo za Rusiju, dok je za EU bilo opredeljeno 70% ispitanih građana i građanki. Iako je svega 24% ispitanih upućeno u to u kojoj fazi procesa pristupanja EU se Srbija nalazi, više od polovine ispitanih (54%) bi se na referendumu izjasnilo za ulazak u evropsku zajednicu, dok bi protiv bila svaka četvrta osoba. Kada se prati na kraćem vremenskom periodu, promene u stavovima spram EU se ne menjaju drastično. No ipak je indikativno da je 2009. godine podrška pristupanju Srbije Uniji iznosila i celih 71%.
Ambivalencija u stavovima je možda posledica pogrešno postavljenog pitanja. Dilema ne može biti čija bismo periferija radije bili. No takva postavka potpuno se uklapa u jedan politički monizam koji ne dovodi u pitanje osnove proizvodnje već se eventualno preispituju kulturni obrasci oličeni u idealizovanim predstavama Istoka i Zapada. Stoga je potrebno redefinisati i politizovati pitanje i uvesti dilemu koju političari predstavljaju kao da je odavno rešena – da li ste uopšte za kapitalizam?
- Ovde se mora dodati i to da se Srbija potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju obavezala da će omogućiti prodaju nekretnina i poljoprivrednog zemljišta strancima počevši s junom 2017. godine, odnosno četiri godine nakon ratifikacije ovog dokumenta. Na ovako nešto nije se obavezala niti jedna zemlja koja je pregovarala o članstvu u EU – nijedna država kandidatkinja za članstvo nije vezala rok za omogućavanje stranim državljanima da kupuju zemljište uz SSP već uz datum punopravnog članstva. Srbija je sada u situaciji da se obavezala na ovu odredbu iako nije izvesno ni da će ikada postati punopravna članica EU. [↩]