Na tragu sličnih politika u drugim, razvijenijim zemljama, i Srbija se odlučila na ponovno uvođenje obaveznog služenja vojnog roka. U slučaju ove zemlje i atmosfere društvenog nezadovoljstva kao i rastućih socijalnih razlika, srpska javnost pita se da li je baš to najbolje rješenje za nagomilane probleme u resoru obrane.
Na adrese tridesetogodišnjaka koji nisu služili redovnu vojnu obuku, početkom marta počele su da stižu plave koverte. Navršavanjem trideset godina starosti, građani Srbije, bez obzira na to jesu li su ili nisu služili vojsku, prevode se u rezervni sastav. Oni koji su vojne obuke izbegli, nekim od malobrojnih mogućih načina, moraće na petnaestodnevnu obuku rezernog sastava.
No, čak ni pored pored sistemske intenzivne indokrinacije i propagande za vraćanje obaveznog služenja vojnog roka, javnost nije bila nimalo oduševljena plavim kovertama. “Ohrabrenje” adresatima stoga je pokušao dati ministar odbrane Aleksandar Vulin čije su izjave otrovne strelice ispaljivane u dva smera. Prvo, prema građanima – pozivanjem na politike i prakse zapadnoevropskih zemalja poput Švajcarske, Austrije, pa čak i Mađarske koja je “uvela vojne obuke i u osnovne škole”. I drugo, prema “Srbima” s ciljem buđenja najtvrdokornijih nacionalnih emocija. Izjavio je tako: “Posebno kada slušate ove koji bi da tenkovima završe u Prizrenu, ali kada im kažete da se pripreme za vojsku, da služe svojoj zemlji 15 dana, onda je to previše”. No, njegovo huškanje nije dobro selo ni Vojnom sindikatu koji je nakon ove i sličnih izjava zatražio Vulinovu ostavku zbog zloupotrebe položaja ministra te zloupotrebe vojske u političke svrhe.
Iako je obavezno služenje vojnog roka ukinuto 2011. godine, u poslednjih godinu dana sve se intenzivnije priča o poništavanju odluke o ukidanju vojne obaveze. Ministarstvo odbrane zvanično je sredinom 2018. godine priopštilo da se pristupilo izradi nove analize troškova za ponovno uvođenje vojnog roka, a koji su po prethodnim procenama iznosili koliko i ukupni godišnji budžet Vojske Srbije. Ovaj socio-politički proces podstaknut je “kako bi država imala mogućnosti da preventivno deluje na bilo koga ko bi pokušao da je bezbednosno ugrozi“. I dok je u više navrata izbegnuto jasno određenje konkretnih bezbedonosnih rizika i spoljnopolitičkih okolnosti, u Strategiji odbrane kao najveća pretnja nacionalnim interesima Republike Srbije navodi se – nezavisno Kosovo. Država u toku pregovora oko “rešavanja pitanja Kosova” suptilno napominje kako u slučaju potrebe imamo čime da branimo “svoju” teritoriju.
Zamena jednog problema drugim
Vojska Srbije (VS) jedan je od najmoćnijih aparata države koji i služi interesima vladajuće stranke i njenim partnerima spolja. Izmenama zakona o VS gotovo sva upravljačka i politička moć data je resornom ministru kog postavlja vladajuća stranka. No ona ima i simbolički uticaj na stvaranje i održavanje interne nacionalističke kohezije. U mirnodopskoj situaciji, bez aktivnog sukoba i bez značajnih bezbedonosnih pretnji, država promocijom Vojske i stalnim suptilnim potcrtavanjem potrebe za teškim naoružanjem (nabavkom polovnih, polufunkcionalnih aviona, raketnih sistema i sl) i ne tako suptilnim nacionalističkim propagandama pomera fokus sa gorućih društvenih pitanja i problema koji zahtevaju hitno rešavanje zarad preživljavanja najšireg sloja stanovništva. Dok društvo grca u problemima visoke nezaposlenosti i siromaštva, sav novac koji se oštrim rezovima u javnom sektoru “uštedi” potroši se na subvencionisanje stranog kapitala i militarizaciju.
Za ovaj preskupi sport, iz budžeta se izdvaja sve više novca namenjenog “kapitalnim ulaganjima“. No, pritom se ne misli na neka bazična istraživanja, kakva ministarstva odbrane obično provode u drugim zemljama. Vulin pod kapitalne investicije misli primarno na nabavku i remont naoružanja, pre svega ruskih MIG-ova. Istovremeno, vojni sindikat već je više puta protestovao zbog bednih izdavanja za plate i mirovine vojnih lica, što je u Srbiji dobro poznat problem. Štoviše, on se umesto rešavanja s godinama samo povećava, stoga ne čude ni statistike prema kojima uslovi života zaposlenih u Vojsci Srbije zapravo progresivno opadaju, a nepostojanje obećanih novih vojnih stanova i deložacije vojnih penzionera samo su jedan primer toga. Spoljna nesigurnost, strah od terorizma te uobičajene fraze kojima se služe i druge zemlje kako bi opravdale povećanja ulaganja u vojsku, nisu jedini srpski argumenti. Možda i konkretniji razlog za uvođenje obaveznog vojnog roka motivisan je problemom odliva profesionalnih vojnika. Uzrok tog odliva su loši uslovi rada i niske plate vojnika koji svakako većinom dolaze iz nižih društvenih slojeva. Vojnu službu napuštaju kako obični vojnici, tako i oficiri koji odlaze da rade u privatne službe, u inostranstvo ali i u sasvim druge struke, npr. na radna mesta vozača.
Budući da se taktika adresiranja problema vladajuće nomenklature svodi na zamenu jednog problema drugim. Umesto poboljšavanja uslova rada, kao trenutačno najvećeg problema u organizaciji odbrambenog sustava Srbije, a na čemu, što smo već pomenuli, insistira i Vojni sindikat, vlast ignorira ovaj bazični problem. Umesto toga, Vlada valjda smatra kako će se upumpavanjem jednako velike količine sredstava potrebne da se reši problem niskih plata i loših radnih uslova, u nove kadrove – uvođenjem obaveznog vojnog roka – probleme rešiti pritiskom na cenu rada vojnih lica. Veliki upliv novih kadrova koji će se desiti uvođenjem obaveznog vojnog roka mogao bi tako imati pacifikacijski učinak na postojeće, a loše tretirane, kadrove jer novi ročnici, kao i obično novi radnici, retko kad imaju mogućnost da se pobune protiv loših radnih uslova ako su tek ušli u posao. Potpuno pogrešna kadrovska politika ogleda se još i u tome da sa jedne strane postoji zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, popraćena masovnim otpušanjima radnica i radnika, dok sa druge vlast nudi i “šargarepu”, pa prema rečima predsednika republike ljudi koji bi odslužili vojni rok imali bi prednost u zapošljavanju u državnim i javnim službama.
Predvojnička obuka dece i percepcija bezalternativnosti
Na Zlatiboru je prošle godine održan prvi kamp predvojničke obuke za decu i omladince/ke. Eufemistički nazvan “omladinsko-patriotski kamp” organizovalo je Udruženje učesnika oružanih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije u saradnji sa ruskom ultranacionalističkom paravojnom organizacijom, a uz dozvolu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije radi “negovanja tradicije oslobodilačkih ratova Srbije”. Traumom pritisnuti ratni veterani osam od planiranih deset dana uniformisanu decu učili su vojnim veštinama, hijerarhiji, disciplini i “patriotskoj tradiciji oslobodilačkih ratova”. Kamp ideološki ne odstupa od narativa o pobedničkoj i oslobodilačkoj srpskoj vojsci koji i sama država promoviše. Usprkos tome što je zbog burne reakcije javnosti kamp bio zatvoren, ipak je najavljen i za ovu godinu – ovog puta u proširenoj formi i u tri termina. Najava novog militarističkog kampa za decu ide uporedo sa uvođenjem sadržaja obuke u školski sistem na osnovu odredbi istog zakona (Zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi) na osnovu kog se inicira i vojna obuka za rezerviste. I dok se naivno iz Ministarstva prosvete ograđuju da se ne uvodi novi predmet u škole, već da je ideja da se na časovima razredne nastave fakultativno obrađuju vojne tematike, jasno je da je prioritet uvođenja bezupitne “bezbedonosne” politike nauštrb stvaranja pozitivne atmosfere za zajednički rad đaka i učenje.
Ideološko usmerenje nastavnog plana i programa mahom se oslanja na reprodukovanje tradicionalnih, patrijarhalnih obrazaca i ratničkog sentimenta.1 Uvođenjem veronauke u škole, prekrajanjem i falsifikovanjem istorijskih činjenica, demonizacijom socijalističke prošlosti i relativizacijom fašizma pa do “patriotskog” usmerenja vaspitanja dece primetnim i u čitankama i izboru književnosti na časovima maternjeg jezika. Škola tako ima ulogu medijuma za stvaranje novih generacija ratnika. Ona je disciplinovana, dovedena u red da čuva i održava postojeći društveni poredak, kreatorka i čuvarka tradicionalnih vrednosti, i bez ikakve dileme sprovoditeljka državnog i nacionalnog interesa vladajuće stranke. Prava vojnikinja.
Ministrovovo pozivanje na bezbedonosne kulture zapadnoevropskih zemalja i velikih sila koje su obavezne vojne rokove počele da uvode specifična je podvala jer se percepcija bezbedonosnih rizika u tim zemljama mahom menjala iz ratničko-ofanzivnih razloga, nakon aneksije Krima 2014. ili u slučaju drugih, Turske i Izraela zbog imperijalističkih ratnih tendencija u svom okruženju.Evropske tendencije odraz su politika straha od terorizma kroz koje se uvija ksenofobno čuvanje “evropskih vrednosti”. Bezbedonosne politike širom sveta menjaju se s promenama u procenama pretnji koje dolaze spolja i ratnim konfliktima u kojima razvijene kapitalističke zemlje i njihove desničarske vlade učestvuju. U mnogim državama obavezni je vojni rok vraćen, u nekima je zadržan a u nekima uveden po prvi put.
Kao i u Evropi, tako i u Srbiji, državni vrh koristi pretnje stalnom ugroženošću kako bi stabilnije vladao. Stvaranjem percepcije bezalternativnosti i stalne potrebe za odbranom – nacije, nacionalnih interesa, poretka – situacionim izborom neprijatelja bez jasno kontekstualizovanih uzročno-posledičnih objašnjenja povezanosti “pretnji” i reakcija, društvo održava prividni konsenzus da je prioritet njegova odbrana. Time se ostaje bez mogućnosti delanja mimo utvrđenih okvira i nametnutih prioriteta. Spoljni neprijatelji su najčešće nacionalno određeni, dok se unutrašnji mogu menjati shodno konkretnim situacijama, od onih koji pretenduju da zauzmu vladajuću poziciju bez ikakve sistemske promene, do onih koji bi ispred nacionalnih interesa stavili socijalnu pravdu. Promovisanje Vojske Srbije i njenom stalnom prisutnošću u javnom diskursu i prostoru vojnim vežbama, paradama, prikazima u sredstvima masovne kulture (filmovi, serije), izložbama, pobedničkim obeležavanjem stogodišnjice Prvog svetskog rata, kampovima za decu, uvođenjem vojne obuke u škole doprinose očuvanju slike o stabilnoj odbrani i još stabilnijoj vlasti. Kako bi vlast uspela da nametne percepciju jake države, slika ofanzivne i jake vojske je neophodna, a militarizacija je najbolji način da se u to i poveruje.
- Više o tome u: Rosandić, R. Pešić, V. (1994) “Ratništvo, partiotizam, patrijarhalnost” Centar za antiratnu akciju, Beograd. [↩]