Prijeti li Srbiji “izumiranje”? Tim se pitanjem podjednako bave senzacionalistički mediji, pravi i lažni stručnjaci te državni dužnosnici. Čak i prije egzodusa koji – kao što vidimo u susjednim zemljama – slijedi nakon ulaska u EU, Srbija ima demografski problem. No njegovo rješavanje nije jednostavno u zemlji čija je vlada socijalnu sigurnost proglasila neprijateljem “napretka”.
Zamislite kako porodica u Srbiji koja je odlučila da podiže decu ima sve uslove i mogućnosti da tu decu prehrani nutritivno vrednom hranom, da im pruži adekvatan krov nad glavom bez straha od beskućništva, kako deca imaju kvalitetnu odeću i obuću u kojoj se mogu slobodno kretati, trenirati i družiti se, kako se deca mogu lečiti u javno dostupnim zdravstvenim institucijama svaki put kada se razbole i bez obzira na roditeljska primanja, te kako je svakom detetu obrazovanje u različitim stepenima školovanja potpuno dostupno. Rečju, pokušajte da zamislite kako svako dete koje živi u Srbiji ima svakog dana šta da jede i pije, ima gde da živi, ima šta da obuče i obuje, ima mogućnost da se leči i da se školuje, čak i da nekada putuje, dakle da živi jedan dostojanstven dečji život.
E, pa zamislite, nekim roditeljkama i roditeljima je palo na pamet da to traže od države, pa su pokrenuli inicijativu radi dobijanja naknada kojima bi lakše pokrivali neophodne troškove izdržavanja, brige i vaspitanja dece.
Ali i država je ta koja traži da se rađa više dece. Zapravo, državni predstavnici i predstavnice su opsednuti demografskim negativnim tokovima i natalnim pejzažom zemlje koji je, prema kriterijuma brojnosti, sve proređeniji. Alarmantna predviđanja opadanja broja stanovništva, upoređivanja ovog pada sa nestankom čitavih gradova pa i zemalja, merenja koliko je država stara, strah od “bele kuge”, te panika i lamenti zbog negativnog demografskog scenarija su u apokaliptičnim tonovima sveprisutni u javnom diskursu. Pad populacije je izgleda za državu jedan od gorućih problema koje treba rešavati.
Ona da rađa, država ko fol da plaća
U svrhe promene “turobne” demografske situacije, država se zdušno prihvatila zadatka izgradnje populacionih politika koje će stati na kraj problemu. Najavljena je dopuna proklamovanih ciljeva Strategije za podsticanje rađanja – ublažavanje ekonomske cene podizanja deteta, usklađivanje rada i roditeljstva, snižavanje psihološke cene roditeljstva, promocija reproduktivnog zdravlja adolescenata, borba protiv neplodnosti, ka zdravom materinstvu, populaciona edukacija i aktiviranje lokalne samouprave – jer je od kreiranja ovog dokumenta prošlo već desetljeće a problem depopulacije nije nestao. Ponešto je izmenjen i Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom, koji stupa na snagu 1. juna, prema kojem su najavljeni uvećani roditeljski i dečji dodaci, a za svako prvorođeno dete roditelji će dobijati jednokratnu nadoknadu od 100.000 dinara (850 eura).
U sklopu predloga radne grupe koja radi na novom Građanskom zakoniku nalazi se i ideja o osnivanju demografskog fonda, pomoću kojeg bi se roditeljima za prvo i drugo dete isplaćivali veći dodaci, a majkama sa troje ili više dece mesečna naknada sve dok dete ne postane punoletno. Poslednja stavka je zapravo najosetljiviji predlog oko koga se godinama lome koplja i čijem se zakonskom usvajanju prvenstveno nadaju majke troje dece. Mesečna naknada za treće dete se majkama u Vojvodini isplaćuje samo do detetove druge godine, a taj zakonski benefit je usvojen i za ovu godinu u iznosu od 12.000 dinara (100 eura).
Ipak, proklamovane državne zakonske mere u pogledu ekonomskih podsticanja rađanja se ne pokazuju baš delotvornim. Uprkos najavljenim povećanjima finansijskih roditeljskih dodataka, izgleda da je država novim statističkim akrobacijama sa izračunavanjem prosečne zarade i uvođenjem bruto umesto neto iznosa ove benefite zapravo drastično smanjila. Mario Reljanović to jasno matematički pokazuje i posebno ističe kako se naknade za vreme porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta i dalje tretiraju kao “trošak države a ne kao vraćanje dela sredstava osiguranici koji je sama zaposlena uplatila u prethodnom periodu”. Pored neredovitosti isplaćivanja dodataka, veliko je pitanje koliko su oni zaista dovoljni da bi pružili roditeljima i deci zaista pristojan život a ne puko preživljavanje i snalaženje. Jer roditelji uprkos blistavim statistikama o prosečnim zaradama i visini potrošačke korpe vrlo dobro osećaju na svojoj koži realnost života u Srbiji.
Ali, država ne odustaje od ubeđivanja. Otkrila je da se oružje teškog kalibra u borbi protiv depopulacije nalazi i u marketinškom polju, pa se zdušno dala i u tu bitku. Decembra prošle godine je Ministarstvo kulture i informisanja raspisalo nagradni javni poziv za izradu slogana kojim se podstiče rađanje, a 12. februara su objavljeni rezultati: prvo mesto i nagradu od 150.000 dinara dele slogani Ljubav i beba – prvo što nam treba! i Rađaj, ne odgađaj!, drugo mesto i nagradu od 75.000 dinara dele slogani Mama – neću sama, tata – hoću brata (zašto ne sestru?) i Dosta reči, nek zakmeči, a treće mesto i nagradu od 50.000 dele slogani Čuda se ne dešavaju, čuda se rađaju i Nek se deca rađaju i lepe stvari događaju. Državne fanfare kojima se decenijama trubi kako žene treba da rađaju sve su glasnije, a marketinška politika valjda treba da želju za rađanjem proizvede veštački, ako je već nema…
Šta će državi deca?
Postavlja se pitanje zašto je država toliko opsednuta potrebom obnavljanja stanovništva i zbog čega neprekidno širi moralnu paniku povodom pada nataliteta, poduprtu nacionalističkim diskursom o izumiranju Srpkinja i Srba. Dakako, delimično upravo zbog nacionalističke politike u kojoj su srpski životi brojka koja bi valjalo da bude veća od, na primer, albanskih ili romskih života. Zbog ovih poslednjih se izgleda ne uvode dodaci za peto dete, jer su romske porodice te koje su najbrojnije. Socijalna komponenta desničarske politike je zapravo prisutna u mnogim konzervativnim društvima, osobito u pogledu rađanja, očuvanja polne podele rada i smeštanju žena u prostor kuće. No demografska histerija ima veze i sa osnovnom logikom kapitalističke države: potrebna joj je generacijska obnova zalihe radne snage. Drugim rečima, svakoj kapitalitičkoj državi su, pored budućih vojnika koji bi se angažovali u eventualnim ratovima, neophodni budući novi radnici i radnice koji će beskrajno rintati da bi stvarali profit gazdama, sitnim, srednjim ili krupnim preduzetnicima, odnosno kapitalistima.
Kapital i kapitalistička država imaju ključnu ulogu u regulaciji biološkog kapaciteta žena da proizvedu sledeću generaciju radnica i radnika. Zbog toga postoji čitav niz institucionalnih mehanizama kontrole biološke reprodukcije, oblika porodice i seksualnosti, podizanja dece i održanja polne hijerarhije. A kako su žene jedina bića, za sada, koje mogu da rađaju buduću radnu snagu, država prema njima ima posebno ambivalentnan odnos. S jedne strane, žene su majke o kojima se država navodno stara i zbog kojih razvija protekcionističku legislativu, s druge strane, žene su te koje su krive što nisu u većem broju majke i zbog toga se prekorevaju kao sebične, sklone komforu i u konačnici odgovorne za propast nacije. A u oba slučaja, bilo da je predznak odnosa pozitivan ili negativan, podrazumeva se da su upravo žene te koje će ne samo rađati, već i najviše brinuti o toj deci, odgajati ih i obavljati ogroman spektar kućnih poslova koji to iziskuje. Prećutno se podrazumeva da je sav besplatni kućni, negovateljski, afektivni i mentalni rad nešto što je “prirodno” da rade žene. Zbog čega im je, naravno, mnogo teže da se zaposle i da izdrže dvostruko breme rada.
Rađanje i briga kao rad
Kako je sfera onoga što se uobičajeno naziva kućnim radom, a u šta ulazi i briga o deci, ono nevidljivo našeg društva, teško je nazvati stvari pravim imenom. Rađanje i briga o deci se često ne vide kao rad, iako je rađanje čak i etimološki vezano za rad (u engleskom je u reči labour ta veza još očiglednija). Kućni rad nije društveno validiran, već je naturaliziran, predstavlja se kao nešto prirođeno svakoj ženi koja ga obavlja iz ljubavi i nesebičnosti. Stoga i majke koje traže nadoknadu za treće dete, a koje su radi toga organizirale peticiju i skupile 106.000 potpisa, insistiraju na tome da ne traže platu nego pomoć.
Ipak, zvala se ova nadoknada platom, naknadom ili pomoć države, ona regularno postoji u mnogim evropskim zemljama. U Belgiji se čak isplaćuje do detetove 25. godine, a neke od zemalja koje imaju najveći udeo u porodičnim i dečjim isplatama su Luksemburg, Irska, Mađarska, Nemačka, Danska, Estonija, Bugarska, Švedska itd. No, ni razvijenost države ni veličina naknade koju primaju roditelji za decu ne moraju nužno uticati na povećanje stope nataliteta, čega su najbolji primer visoko razvijene skandinavske zemlje u kojima je populacioni trend i dalje negativan.
Ono što je simptomatično jeste to da se predlog za naknadu za treće dete do punoletstva odnosi na majke, iako se razmatra mogućnost da se primeni i na samohrane očeve. No čak i da predlog ne interpelira direktno majke, velika je verovatnoća da bi realizacijom te mere žene bile te koje bi opet ostajale suštinski vezane za kućni rad, čime bi se polna podela rada samo još više produbila.
Ministarka za demografiju i populacionu politiku Slavica Đukić Dejanović primećuje da su žene opterećene obavezama kuvanja, pranja, peglanja, nege, brige, te da su, kako ona kaže, “rame za plakanje bolesnom članu porodice”. Stoga je njezin predlog za stimulaciju rađanja da ženama pomognu najpre partneri, potom primarna i sekundarna porodica, a onda lokalne samouprave koje bi mogle da organizuju “što veći broj servisnih aktivnosti”. I dok se ključna uloga države u podsticajima tako prebacuje na pojedince/ke i njihovo snalaženje u potpuno nesigurnom miljeu ili nominalno na lokalne samouprave (koje usled konstantnog rata oko budžetskog kolača verovatno nemaju sredstava i prebacivaće loptu na državu), država navodno preuzima zadatak pronalaženja načina kako da stimuliše “odgovorne poslodavce koji će dati ženi punu platu iako je tri dana izostala sa posla zbog bolesnog deteta” ili omogućava ženi da “pola radnog vremena radi od kuće kako bi mogla da ode po dete u školu ili vrtić”.
Pored toga što je problematična pretpostavka da je isključivo majka ta koja će izostajati sa posla zbog nege deteta te pretpostavka da su manje plaćeni i part-time poslovi namenjeni ženama, pozivanje na odgovornost poslodavaca i preduzeća je promašena taktika jer direktno protivreči osnovnoj logici kapitala. Stvar je u tome da kapitalizam suštinski funkcionira prema logici samooplođivanja profita. Hteo neki poslodavac ili ne da bude socijalno odgovoran, on to ne može biti s obzirom na imperative tržišta i konkurencije. Sa stanovišta kapitala, svaki odlazak žena na trudničko, porodiljsko ili neko drugo bolovanje preduzeću smanjuje dobit, stoga je, nezavisno od savesti lepih ili ne tako lepih duša, poslodavac primoran da poštuje kapitalističku ekonomsku logiku da se ne bi srozao u trci opstajanja u svetu konkurencije.
Jedini način da se žene oslobode kućnog rada i da im se omogući da na ravnopravnim osnovama uđu u svet nadničnog rada kao i muškarci jeste njegova socijalizacija. To je ujedno i jedini način da se ta briga ne nameće ženama, bilo putem naknada, bilo sličnim benefitima. A za to je pak potrebna izgradnja društva na sasvim drugačijim osnovama od profitnih u kojem će žene i muškarci moći slobodno da odlučuju kada, kako i koliko dece će imati, jer će se o radu rađanja, brige, ishrane, vaspitanja, lečenja i školovanja dece brinuti samo društvo.