Protiv modernog sveta

Foto: AFP / Gianluigi Guercia

Kreacionizam, antivakcinalni pokret, antievolucionizam, promoviranje ideje o Zemlji kao ravnoj ploči, bizarne teorije zavjere – svi su ti fenomeni postali nezaobilazni dijelovi društvene svakodnevice diljem suvremenog svijeta. Trendovi nisu zaobišli ni Srbiju. U kakvoj su oni međusobnoj vezi, gdje im je društveni izvor i što ih čini održivima?

Prema poslednjim podacima beogradskog Instituta za javno zdravlje Batut, u Srbiji je, od početka oktobra 2017., od malih boginja obolelo 2.035 ljudi, a od komplikacija izazvanih ovom, nekada iskorenjenom bolešću, do sada su umrle tri osobe. To su u Srbiji prvi smrtni slučajevi izazvani ovom bolešću u poslednje dve decenije. Od ukupnog broja obolelih, 94% su nevakcinisane i nepotpuno vakcinisane osobe, ili im je vakcinalni status nepoznat. U domaćoj javnosti se odmah povela rasprava o tome jesu li za ovakav razvoj događaja krivi i “antivakcinaši”, koji su u poslednje vreme sve glasniji, naročito nakon dobijanja podrške nekih javnih ličnosti.

Osnova za pripisivanje odgovornosti “antivakcinalnom pokretu” svakako ima: pad stepena imunizacije u Srbiji vremenski se poklapa sa pojavom i rastućim uticajem ovog pokreta. Prema podacima iz 2016. godine, stepen imunizacije u Srbiji je iznosio 81%, što je znatno ispod nivoa od 95% koji je neophodan za kolektivni imunitet, dok je na teritoriji Beograda samo 65% dece bilo vakcinisano u drugoj godini života. No, ovo je tek deo šireg evropskog trenda: u Rumuniji je nedavna epidemija malih boginja odnela više od 40 života, u Italiji, gde je Bepe Grilo znao da izjavi da “vakcine ubijaju”, broj slučajeva ove bolesti uvećao se šest puta u odnosu na 2016. godinu, dok je u Nemačkoj taj rast bio petostruk.

Financijska pozadina “antivakcinaša”

Šta je – ili ko – iza ovakvih “uspeha” antivakcinalnog pokreta? Njihova prisutnost, upornost, pa i relativna brojnost, ne mogu se pripisati samo rastućem nepoverenju u savremenu medicinu i iskrivljenom i zloupotrebljenom refleksu o prevelikom uticaju velikih farmaceutskih kuća – ukoliko nešto nije samo prolazna moda, iza toga najčešće stoji opipljiv materijalni interes. Česte veze i isprepletenost protivnika obavezne vakcinacije i zagovornika “alternativne medicine”, homeopatije, “ruskih lekova” i drugih oblika nadrilekarstva čija efektivnost nije uspešno potvrđena u medicinskim istraživanjima upućuju, iako ne sa potpunom izvesnošću, na to da su upravo ove grupacije ono čemu antivakcinalni refleks duguje svoju relativnu trajnost.

U krajnjoj liniji, u pitanju su i ideološki i finansijski konkurenti zvaničnoj medicini. Tako su, na primer, homeopate vakcinu protiv virusa H1N1 osporavale kao opasnu; u Britaniji je jedna anketa utvrdila da je više od polovine homeopata bilo protiv MMR vakcine; a na našem govornom području je pretragom interneta lako pronaći sajtove koji savetuju kako homeopatijom sprečiti “štetne efekte vakcina” ili zašto se ne treba uopšte vakcinisati, te kako je vakcinacija u suprotnosti sa osnovnim principima homeopatije. Osim toga, nude se i homeopatske vakcine kao alternativa “zvaničnim vakcinama”. Naposletku, Endru Vejkfild, autor ozloglašenog istraživanja o vezi vakcina i autizma, koje je potom sasvim osporeno, čest je gost homeopatskih konferencija i udruženja, iako je zbog fingiranog istraživanja ostao bez licence za rad.

Sa druge strane, ne treba ni sve neuspehe u imunizaciji pripisivati isključivo antivakcinašima – dobar deo njih ima veze sa privatizacijom i neoliberalnim reformama u zdravstvenom sektoru, što se dalo videti na primeru imunološkog zavoda u Zagrebu. U tom smislu, i u Srbiji je antivakcinalni refleks delom odgovor i na pad kvaliteta vakcina i slabljenje domaćih imunoloških kapaciteta – kojima se “veruje” – te njihovu nadoknadu uvozom vakcina, što izaziva nepoverenje. Velika smrtnost poslednje epidemije u Rumuniji u mnogo čemu ima veze sa problemima rumunskog zdravstvenog sistema.

Metode promoviranja “istine”

Još uvek je jako teško izvući bilo kakve sistematičnije zaključke o društvenim obeležjima onih koji odbacuju obaveznu vakcinaciju, jer ozbiljnijih saznanja o tome nema. Međutim, jedna anketa, urađena na uzorku od skoro 5.400 ljudi iz 24 zemlje utvrdila je da demografska obeležja – starost, rod, obrazovanje i političko opredeljenje – nemaju značajnog uticaja na stavove prema vakcinaciji, dok je verovatnoća negativnog stava prema vakcinaciji veća ako postoji i sklonost verovanju u druge “teorije zavere”. To je, zapravo, očigledno i kod nas – u poslednjih nekoliko godina, zajedno sa “antivakcinalnim pokretom”, raste i broj ljudi koji se izjašnjavaju kao pristalice drugih, podjednako neosnovanih teorija, od kreacioznima i odbacivanja evolucije do ozbiljnog uverenja da je Zemlja ravna ploča. I zaista, većina portala i sajtova koji zagovaraju ukidanje obavezne vakcinacije često obiluju tekstovima o drugim teorijama zavere.

Ovi fenomeni, iako u mnogo čemu srodni i slični, ipak su različiti – dok pojava antivakcinaša ima veze sa nepoverenjem u savremenu medicinu i generalnom krizom modernističke paradigme racionalnosti i nauke kao temelja za moralan život u zajednici, ali i sa pojavom “alternativne medicine” kao materijalnog konkurenta, pojava antievolucionih inicijativa i javnih ličnosti koje tvrde da Zemlja nije okrugla je mnogo više politički fenomen povezan sa jačanjem desnice, autoritarizma i, bar u slučaju Srbije, sistemske proizvodnje društvene paranoje i straha. Zagovornici kreacionizma u Srbiji aktivni su već nekoliko decenija, i po pravilu dolaze iz krugova bliskih Srpskoj pravoslavnoj crkvi i konzervativnih udruženja.

Tako, na primer, protojerej Lazar Milin, sa Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, još 1984. piše apologetsko delo “Naučno opravdanje religije” u kome pokušava da kreacionizam zasnuje na “naučnim” osnovama. Sa druge strane, zagovornici teze o Zemlji kao ploči su čist proizvod interneta da čistiji ne može biti – deluje kao da je cela stvar doslovno presađena iz Sjedinjenih Američkih Država gde već neko vreme postoje takva udruženja. Pre desetak godina, ideja “Flat Earth Society” bila je isključivo predmet podsmeha – danas je vrlo verovatno da je svako na mejl dobio bar neki “materijal” na ovu temu.

Sve to pojačano je važnom ulogom društvenih mreža u informisanju, pri čemu se svi medijski izvori na ovim mrežama interno vrednuju potpuno isto – na beskrajnom skrolu Fejsbuka jedan pored drugog nalaze se tekstovi ozbiljnih medijskih kuća (pretpostavimo za trenutak da se ona najčešće drže principa objektivnog i kvalitetnog novinarstva) i ko zna kakvih portala koji tvrde potpune izmišljotine. Ko može, u toj situaciji, a da nije naročito upućen u dinamiku digitalnih medija, lako proceniti šta je verodostojan izvor? Pokušaj da se ukaže na problematičnost izvora ili neosnovanost iznetih tvrdnji najćešće se završava pozivanjem na “drugačije činjenice”, ne samo u originalnoj režiji Trampove savetnice Kelien Konvej, već i, na primer, dr. Jovane Stojković, predsednice “Građanske inicijative za neobaveznu vakcinaciju” koja doslovno koristi tu frazu u obračunu sa tvrdim naučnim činjenicama.

Kreatori i “kreirani”

Takođe, bizarne pojave poput Jelene Maćić – koja tvrdi da je Zemlja ravna ploča – ili Miroljuba pod-mač-bato Petrovića – koji se bori ne samo protiv vakcina, već i modernog sveta u celini – ne bi bile ni primećene da nije društvenih mreža koje, osim što funkcionišu po principima senzacionalizma, desetostruko pojačavaju i glasove ljudi koji nemaju drugi društveni doprinos osim zagovaranja krajnjih gluposti.

Takve trendove “odozdo” prati i medijska strategija “odozgo”, pa tako u Srbiji najveći, prorežimski tabloidi redovno imaju “saznanja” o “tamnim centrima moći” koji smeraju da nekako prevare Srbe, često na istim stranicama na kojima se reklamiraju “ruski lekari” ili “ruski lekovi” iz domena alternativne medicine, a svega dve-tri reportaže pre tekstova o dobronamernom Milanu Nediću ili eksperimentima na Golom otoku. U tome prednjače, osim najvećih tabloida, i Večernje novosti, čiji je glavni i odgovornik urednik od nedavno Milorad Vučelić, nekadašnji urednik Radiotelevizije Srbije u vreme sukoba na prostoru bivše Jugoslavije. Ne treba zaboraviti ni to da su glavni srpski mediji (Blic, Kurir, Telegraf, Alo) pre samo nekoliko godina bili glavni potpaljivači histerije oko HAARP-a – za čitaoce kojima ta histerija nije poznata ili su je zaboravili, radilo se o navodnom postojanju američkog sistema za upravljanje vremenom kojim su objašnjavana odstupanja od uobičajenih meteoroloških prilika u Srbiji.

Teško je u svemu ovome razdvojiti uzroke i posledice – da li se radi, s jedne strane, o desničarskoj medijskoj agendi koja neprestano proizvodi sumnju u sve, od namera drugih naroda do klimatskih promena, ili o nekoj vrsti autohtone reakcije na modernu i moderni svet, tj. poredak uspostavljen u XX veku i njegove neuspehe i neispunjena obećanja? Sve bizarne teorije ovog tipa podrivaju principe na kojima je dosadašnja društvena praksa bar težila da počiva, ako već i nije počivala – transparentnost odnosa među ljudima i stvarima, racionalnost, nauku kao postulat da se pojave mogu uzročno i proverljivo objasniti i da su ljudi u stanju da kolektivno upravljaju svojom sudbinom. U tome, one neizbežno otkrivaju i stvarno naličje društvene prakse – netransparentne odnose, iracionalnost kapitalizma koji uništava planetu i nemogućnost da se odlučuje o sopstvenom životu. Treba razdvojiti one koji samo izražavaju ovakve stavove i kreatore javnog mnjenja koji takve stavove “pakuju” u bizarne teorije. Prvi se još i mogu pridobiti za istinski racionalan svet – socijalizam – dok su drugi nepovratno vesnici varvarizma.