Politička dinamika Srbije godinama se objašnjavala navodnom oprekom između “prozapadnih” demokrata s jedne i radikalnskih nacionalista s druge strane. Nakon što je Aleksandar Vučić uspio ostvariti potpunu dominaciju igrajući ulogu “prozapadnog” radikala, jedan od njegovih medijski prisutnijih konkurenata sada se pokušava predstaviti kao demokratski nacionalist. Obe pozicije zapravo ilustriraju kronični nedostatak ikakvih konkretnih sadržaja u srpskoj politici.
Kako je objavljeno u medijima, juče je osnovana nova opoziciona politička grupacija u Srbiji – Narodna stranka. Osnivanje ove stranke anticipira se otkad Vuk Jeremić, njen inicijator, nije uspeo u nameri da bude izabran za Generalnog sekretara UN, a onda ni predsednika Republike Srbije. Registriranju partije pristupilo se posle jedne intenzivne PR kampanje. Tako smo, u periodu koji je prethodio najavi definitivnog pokretanja partije, saznali da Jeremića podržava 70 javnih ličnosti, još pre toga medijima je plasirana analiza o tome kakav bi rezultat novoosnovana stranka ostvarila na izborima u Beogradu koji nas očekuju, a bili smo obavešteni i da je stranka u osnivanju uzela učešće u organizaciji skupa 6. oktobra na Trgu Republike u Beogradu zajedno sa opozicionim liderom Sašom Jankovićem. Između svega ovog, tvitove Vuka Jeremića na razne teme preštampavaju mnogi mediji…
Tim za odnose sa javnošću ovog “nezavisnog političara” očito ima dobre kontakte za plasiranje vesti u određenim intervalima. Da li će se to i kako odraziti na značaj buduće stranke, to će se vrlo brzo videti. Pomenuta kampanja možda i nije bila neophodna, jer je politički status Vuka Jeremića već najmanje četiri godine povremena tema u političkoj javnosti. Naime, on je 2013. godine isključen iz Demokratske stranke koja je doticala dno posle izbornog poraza 2012. godine. U trenutku kada je isključen, Jeremić je bio predsedavajući Generalne skupštine Ujedninjenih nacija, a takođe je imao status poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije koji je odbio da vrati mandat stranci. Još od tog trenutka pojavljuju se povremene spekulacije o tome da će osnovati novu ili se pridružiti nekoj od postojećih političkih partija.
Međutim, pre povratka na domaću političku scenu Vuk Jeremić imao je pokušaj da unapredi i nastavi svoju internacionalnu političku karijeru; bio je jedan od, na kraju se ispostavilo, najozbiljnijih kandidata za mesto Generalnog sekratara UN-a. Na kraju je u tom glasanju on bio drugoplasirani, iza Antonija Gutereša, a ispred Miroslava Lajčaka. Bilo je poznato da je Jeremić dobio dva negativna glasa od stalnih članova Saveta bezbednosti, ali i tri pozitivna. Pri čemu možemo samo nagađati koje dve zemlje su glasale protiv, a koje tri za njegov izbor. Isto tako treba reći da – iako je u vreme kandidature funkcija Generalnog sekretara u medijima nazivana “predsednik sveta”, a Jeremić samim tim označivan kao mogući “predsednik sveta” – ostao je utisak da je on možda najmanju podršku imao iz same Srbije. Barem je to utisak koji je on podelio u kasnijoj kampanji za predsednika Srbije.
Predstranačka kampanja
Praktično odmah po završetku tog izbora, Jeremić se uključio u predsedničku trku u Srbiji, gde je prvi započeo pravu predizbornu kampanju, najavljujući da će osnovati svoju partiju u slučaju “dobrog rezultata”. On je na kraju bio četvrtoplasirani sa 206 hiljada glasova, odnosno 5,7 odsto izašlih, odmah ispod parodičnog kandidata bez partije, medijski atraktivnog komedijaša Luke Maksimovića poznatijeg kao Ljubiša Preletačević Beli. Beli je od Jeremića osvojio skoro 140 hiljada glasova više, ali to po Jeremiću nije bio loš rezultat, što je rekao i u prvom obraćanju posle izbora. U toku kampanje od strane drugih kandidata bio je blago sumnjičen za nesuprotstavljanje vladajućim naprednjacima u prethodnom periodu, što je on opravdavao interesom zemlje. Drugi prigovor bio je da je on “američki čovek”, na šta je Jeremić lakonski odgovarao kako je najbolji dokaz da to nije tačno – činjenica da nije uspeo da bude izabran za Generalnog sekretara.
Pred sam kraj kampanje došlo je do ozbiljnih varnica između štaba Vuka Jeremića i režimskih tabloida koji su o kandidatu i njegovoj supruzi, koja je inače novinarka i TV voditeljka, pisali kao o bitnim figurama u narko-biznisu. Sve ove tenzije splasnule su po objavljivanju rezultata izbora, ali su poslužile u ostavljanju utiska nervoze koju oseća vlast pred novom političkom snagom. Ta snaga, prema rečima njenog lidera, trebala bi da spada u “politički centar” i “prodemokratsku opoziciju”. Tu opoziciju za sada čine dva neuspešna bivša predsednička kandidata – Saša Janković sa svojim Pokretom slobodnih građana (PSG) i Jeremić sa strankom u osnivanju. Obzirom na to da su beogradski lokalni izbori prvi sledeći veliki događaj u politici glavnog toka, očito je da se osnivanje nove političke partije dešava dovoljno blizu i dovoljno daleko od njih. Beograd se u ovom trenutku baš od strane “prodemokratske opozicije” smatra mekim trbuhom naprednjačke i vučićevske moći, pa se već vodi kampanja niskog intenziteta. Posmatrano na taj način, deluje kao da je razrađen plan i postavljena strategija. Gledano na marketinški i kampanjski način, to svakako ima smisla. Međutim, kakav je sadržaj politike koja se planira?
Prvo, očigledno je da se stranka u osnivanju najviše oslanja na ime i politički profil svog vođe. Zato možemo reći da se rađa još jedna izrazito liderska partija koja želi da ostavi utisak da je osveženje i novost u politici. Tu, naravno, nema ničeg novog, jer je baš takva i većina drugih stranaka u postjugoslovenskim republikama. Takođe, među javnim ličnostima za koje se navodi da podržavaju partiju u osnivanju nalaze se neke osobe koje su već učestvovale u političkom životu poput poznatog dramaturga Siniše Kovačevića koji je svojevremno bio član Koštuničinog DSS-a, a onda osnovao Srpski otadžbinski front, zatim bivšeg ministra za ljudska i manjinska prava Svetozara Čiplića, bivše predsednice DSS-a Sande Rašković Ivić, bivšeg načelnika Generalštaba Zdravka Ponoša… Navodi se i ime istoričara Čedomira Antića, koji je na političkoj sceni prisutan od studentskih antimiloševićevskih protesta 1996. godine, a onda neko vreme bio i član DS… Kao što se može videti, među navedenim imenima nema nijednog koje bi predstavljalo pravu novost na političkoj sceni.
Prevrtanje stolova
Takođe, ni ime same stranke nije novo – prva Narodna stranka u Srbiji je ušla u parlament još na izborima 1990. godine i njen predstavnik bio je Milan Paroški. Ta stranka je kasnije izbrisana iz registra zbog nemogućnosti da prikupi potreban broj potpisa kada je promenjen Zakon o političkim partijama. Postojeći Narodni pokret Srbije Miroslava Aleksića, bivšeg predsednika Skupštine opštine Trstenik, će se utopiti u novoosnovanu stranku, odnosno stranke će se spojiti da Jeremiću olakšaju proceduru registrovanja. Aleksić se navodi kao jedna od “javnih ličnosti” koje podržavaju Jeremića, zajedno npr. sa Nikolom Jovanovićem, programskim direktorom “Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj” (CIRSD), čiji je predsednik – Vuk Jeremić. Nije iznenađujuće to što se mediji ovoliko fokusiraju na ličnosti, jer na šta drugo da se fokusiraju? Biće to još jedna od bezbrojnih organizacija čija je odrednica “centar”, a po okupljenima vidimo da će se to vremenom profilisati više kao “desni centar”.
Što se tiče samog Vuka Jeremića, spiritus movensa i centralne ličnosti novog političkog okupljanja, on je pre deset godina stupio na političku scenu naizgked niotkud. Za sedam godina članstva u Demokratskoj stranci (učlanio se u godini pada Miloševića) dospeo je do ministra inostranih poslova u drugoj vladi Vojislava Koštunice, a na istom mestu je ostao i posle formiranja vlade Mirka Cvetkovića. U tom periodu je mnogim tumačima politike u Srbiji on delovao kao neka vrsta desnog, “nacionalnijeg” krila Demokratske stranke, ali prozapadno orijentisanog. To je zapravo oportunistička formulacija novinara naklonjenih DS-u koji su odbijali da vide nacionalizam u njoj. Takođe, još u tom periodu stekao je reputaciju – upotrebimo blag izraz – čoveka sa nekonvencionalnim ponašanjem: pojavljivale su se njegove slike iz kafana sa šajkačom na glavi, a od strane nekih karikaturista je bio prikazivan kao Sunđer Bob, što mu je i jedan od nadimaka u javnosti. On je taj nadimak, ali i čitav imidž, rado prihvatio i povremeno se šalio sa tim.
Za vreme predsedavanja Generalnom skupštimom UN, poznata je i njegova fotografija sa dvojnikom Bono Voksa na kojoj njih dvojica, zagrljeni, pokazuju tri prsta, zatim njegov famozni tvit o prevrtanju stolova (znak posebne raspojasanosti u radosti) u njujorškoj kafani “na 50-toj i 3-oj”, kako je sam napisao, posle pobede Novaka Đokovića na Vimbldonu. Ta medijska taktika je uspela, odnosno on je uspeo da drži pažnju i da bude u žiži javnosti. U januaru 2013. godine, Jeremić je organizovao proslavu julijanske (tzv. srpske) Nove godine u Ujedinjenim nacijama povodom, kako je rečeno “srpskog predsedavanja Generalnom skupštinom”. Tom prilikom je organizovao gostovanje hora Viva Vox koji je tih dana bio u nekakvom uzletu popularnosti. Jeremić je taj nastup posvetio “svima onima koji sanjaju o svetskom miru, milijardama dobronamernih ljudi svih boja i veroispovesti”. Međutim, uprkos toj proklamovanoj nameri, koncert je izazvao buru reakcija, pre svega iz BiH, zato što je jedna od desetak otpevanih pesama bio i “Marš na Drinu”, poznata srpska koračnica iz Prvog svetskog rata.
Hasta siempre kraljevskom paru
Zbog ove numere reagovao je Kongres Bošnjaka Severne Amerike, ali i organizacija “Srebreničke majke”, koji su tražili od Generalnog sekretara UN da pesma bude skinuta sa internet-sajta zbog, kako su naveli, toga što ta pesma pogađa žrtve genocida. Možda samo zbog ovoga treba navesti jedan detalj kojim se inače nije dobro baviti – a to je činjenica da deo porodice Vuka Jeremića pripada čuvenoj porodici Pozderac iz BiH. Nije direktan potomak ni Hamdije ni Hakije, kako je Vojislav Šešelj to tvrdio karakterističkom maniru spletkarenja i tračarenja, ali jest Nurije Pozderca, potpredsednika AVNOJ-a koji je Jeremićev pradeda. Ovu činjenicu su pokušavali da zloupotrebe na uobičajeno nekorektan način pojedini njegovi protivnici, pa i navedeni Šešelj koji je inače od njega dobio i manje glasova na predsedničkim izborima. Pored svega što priča i piše Vuk Jeremić, naravno da je najmanje bitno ko su mu dede i babe.
Ukratko rečeno, Vuk Jeremić se drži stare parole da nema loše reklame. Njegovi tvitovi su često preneseni u medijima, i dele se na društvenim mrežama, naročito kada donose kontradiktorne stavove u kratkom vremenskom roku. Na primer: povodom pedesetogodišnjice smrti Ernesta Če Gevare Jeremić je objavio “Hasta siempre”, a onda se pojavio na venčanju jednog od Karađorđevića i tim povodom tvitnuo: “Mnogaja ljeta našem kraljevskom paru”. Njemu zaista nije teško da dopre do masovnih medija: bivši je ministar, bivši visoki činovnik UN, bivši predsednički kandidat, pojavljuje se na džet-set (u balkanskim uslovima) događajima… Druga je stvar, međutim, što frekventno pojavljivanje u masovnim medijima nije garant za ostvarivanje uticaja. Predsednički izbori koji su održani ove godine bili su njegov prvi test te vrste, nedovoljan da prihvati kako zapravo nije prihvaćen. Njegova kampanja nije bila siromašna, angažovano je dosta ljudi, podržavale su ga i neke partije poput Nove Srbije Velje Ilića, ali su rezlutati na kraju bili objektivno slabi.
U svakom slučaju, na pomolu je formalizovanje nove političke stranke koja to u stvari i nije; njen program i njena pozicija ne donose ništa novo, ljudi koji su se angažovali oko nje nisu od juče u politici, njen predsednik i frontmen nije novo lice, ime partije nije novo… Sve to samo na jednom primeru ukazuje koliko je čitava trenutna politika glavnog toka nemaštovita i nemoćna da nađe nova rešenja za stare probleme. Jedino za čime se trenutno traga jesu lica za plakate, najviše zbog toga što je politiku “prodemokratskih snaga” već preuzeo jedan bivši radikal, podržan od “demokratskih” zemalja.