Muzički festivali u Srbiji postupak tržišnog brendiranja započeli su jasnim političkim pozicioniranjem da bi po dovršetku procesa izgradnje vlastite prepoznatljivosti političko palo u drugi plan pred ekonomskom logikom. A ta logika sa sobom donosi mutna subvencioniranja javnim novcem, volontersko održavanje festivalske infrastrukture i snižavanje cijene rada muzičara.
EXIT ili Guča? To je jedno od pitanja koje se u srpskoj javnosti, godinama unazad, iznova i iznova ponavljalo, a odgovor je valjda trebalo da sugeriše kojoj od “dve Srbije” pripadate – onoj “evropskoj” ili onoj “nacionalističkoj”. Ali ne samo što je postalo dosadno postavljati ovo pitanje, već deluje da je i sama ideološka distinkcija koja je bila učitavana u ova dva muzička festivala izgubila na bilo kakvom značaju. Naime, danas su i EXIT i Guča predstavljeni kao “nacionalni brendovi”, kao važan segment domaće ekonomije koji podjednako doprinose rastu domaćeg turizma. Valjda se ova perspektiva uklapa u lokalnu “postideološku” stvarnost u kojoj je naizgled dovoljno biti investitor ili “brend” te da u tom slučaju nije potrebno ulaziti u same osnove produkcije i pitanje “ko radi, a ko prisvaja resurse?”
Nije da se u ova pitanja previše ulazilo i u trenutku kada su ideološke razlike bile od značaja. Ipak, nakon raspada bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, iako gotovo konsenzualno biva prihvaćena ideja o nužnosti “tranzicije u kapitalizam”, neke ideološke distinkcije ostaju vidljive i prožimaju sve pore društvenog života. U muzici su se one zasnivale upravo na gorepomenutoj osovini “dve Srbije” koja je u određenoj meri bila uslovna – ako niste za rokenrol niste ni za Evropu, ako niste za Evropu niste ni za “kulturu”, a onda ste “seljaci” i gotovo po automatizmu vam je pripisivana etiketa Miloševićevog glasača. Ovo je samo jedna uprošćena kontura evropocentrične logike koja je bila važan element ideološkog strukturisanja srpskog društva i koja je išla ruku pod ruku sa kulturalizacijom politike započetom još 1980-ih godina eksplozijom nacionalizma. Naravno, ona je imala svoje materijalne osnove i lomila se na klasnoj liniji u koju su bili upisani kulturni i socijalni kapital srednje klase koja se sa ratovima i sankcijama našla u potpunom ekonomskom rasulu.1
No u onome što su zagovarali, “rokeri” nisu znali da plivaju. Tržište ih je progutalo. Više nije bilo velikih javnih diskografskih kuća koje su mogle da finansiraju i u javnost plasiraju mlade i neafirmisane bendove. Gotovo svi privatni izdavači orijentisali su se na ono što je moglo brže i lakše da se proda, a to su narodna, dens i turbofolk muzika. Ni privatni mediji, koji su nicali poput pečurki, nisu zaostajali za ovom tendencijom. Rokenrol je ostao na margini muzičke industrije, pozicioniran oko nekoliko ustanova kulture, poput beogradskog Studentskog kulturnog centra i manjih izdavačkih kuća koje nisu bile u stanju da obezbede adekvatne ugovore svojim muzičarima.
Rock’n’Rollom protiv Miloševića
Ovakva situacija samo je zaoštrila ideološku podelu i izdigla je na nivo političkog sukoba. Najveće okupljanje rok scene bilo je upravo u trenucima protesta protiv Miloševića. Najorganizovanija i najveća kampanja ovog tipa organizovana je leta 2000. godine pod naslovom “Rock’n’Roll za Izbore – Izađi na crtu“, kada je karavan sa najpoznatijim bendovima za nešto više od mesec dana obišao tridesetak gradova širom Srbije sa porukom da se glasa protiv režima koji je na vlasti bio već celu deceniju.
Nakon 5. oktobra 2000. godine muzika se lagano pacifikuje. Više se ne baca kamenje na sistem, već se ispituje kakav je život posle tridesete. Naizgled, rokeri su pobedili, iako je ideološka distinkcija na “prvu” i “drugu” Srbiju, na “seljake” i “urbane”, “rokere” i “narodnjake” nastavila da opstaje. Njena najzastupljenija eksplikacija bila su dva muzička festivala – EXIT i Guča.
Međutim ko je zapravo pobednik u celoj ovoj priči?
Otprilike paralelno sa kampanjom “Rock’n’Roll za Izbore – Izađi na crtu”, grupa studenata organizovala je, u okviru kampusa novosadskog univerziteta, EXIT festival, a poruka je bila identična – “izađi na izbore i glasaj za promenu vlasti”. Tokom više od tri meseca održana su 34 velika koncerta, na kojima su svirali svi najveći bendovi iz zemlje, 12 pozorišnih predstava, preko 120 projekcija filmova, 20 tribina, 40 velikih žurki, 11 performansa. EXIT je od 2001. godine nastavio svoj život kao međunarodni muzički festival. Lokacija se pomerila iz kampusa na Petrovaradinsku tvrđavu, a politička pozadina festivala lagano je isparavala. No, EXIT je nastavio da crpi deo svog socijalnog kapitala iz nekadašnjeg političkog angažmana.
Javni fondovi i nacionalni brendovi
Sabor trubača u Guči nastao je daleke 1961. godine. Ipak, i ovaj festival je svoju ekspanziju doživeo tokom prethodne decenije. I u njega je uloženo dosta javnih sredstava, ali s obzirom na činjenicu da je organizator same manifestacije Centar za kulturu i sport opštine Lučani, ovaj podatak na prvu loptu ne deluje problematično. U slučaju EXIT-a problem je u tome što je u pitanju privatno preduzeće, i to ne jedno, već nekoliko njih koja se shodno potrebi koriste registrovanim neprofitnim udruženjem kako bi aplicirali na javne projektne konkurse.
Iako se oba festivala finansiraju iz javnih fondova, informacija o tokovima upumpanog novca u javnosti je izrazito malo. Zapravo, mi nemamo nikakav uvid u to kako se troši taj novac. Deluje da su floskule, poput one da se putem festivala “pospešuje turizam” ili da su u pitanju “manifestacije od nacionalnog značaja”, jedini način na koji se pravdaju uložene pare. Rečima jednog od osnivača Exit festivala, Dušana Kovačevića, “i Exit i Guča su nesumnjivo potrebni Srbiji“. Ok, ali šta je sa novcima?
Iz EXIT-a do u nedogled ponavljaju da se novac uložen iz kase grada Novog Sada višestruko vraća jer festival godišnje poseti u proseku 30.000 stranih državljana koji za sobom “ostavljaju devize”, a zarada grada prema proceni organizatora doseže cifru od 13,6 miliona evra. Ipak, osim ovih načelnih tvrdnji mi i dalje ne vidimo kome je i koliki novac zaista ostavljen. Sa druge strane sredstva iz javnih fondova koja su uložena u sam festival su ogromna. Novac koji se meri stotinama hiljada evra izdvajaju različita ministarstva, gradska skupština, pokrajinska skupština. Osnivajući filmski festival Cinema City, EXIT nastavlja da širi svoju delatnost i polako monopolizuje čitavu kuluturnu produkciju u Novom Sadu. Tako je, na primer, samo od pokrajinskog ministarstva za kulturu 2011. godine, ovaj konglomerat festivala, na ime projekata dobio 450.000 evra. Dodatni problem je u činjenici da ta količina novca predstavlja skoro pa polovinu ukupnog budžeta ministarstva, čime se ostali projekti iz domena kulture drastično uskraćuju za sredstva.
Sabor trubača u Guči od Vlade Republike Srbije dobija 5 miliona dinara (to je nešto manje od 43.000 eura), što naspram novosadskog festivala nije prevelika svota. Ako se ovome dodaju i sponzorstva državnih preduzeća, cifra dalje raste. No, prošle godine sam festival je prihodovao 13,9 miliona dinara čistog profita. Kako je opština dalje trošila zarađeni novac informacija je do koje nismo došli. Međutim, zanimljivo je napomenuti da se u rashodima samog festivala nalazi privatna agencija čiji je zadatak da za procenat pronalazi sponzore za sam festival – za 2013. godinu potpisano je nekoliko sponzorskih ugovora u ukupnoj vrednosti od oko 24 miliona dinara (oko 205.300,00 eura), a privatna agencija je prihodovala 6 miliona (nešto više od 51 tisuća eura), odnosno četvrtinu obezbeđene sume.
I EXIT i Guča pozicionirali su se kao nacionalni “brendovi”, kao investitori koji ulažu u srpski turizam. Nema sumnje da oba festivala pokušavaju da se umetnu u prazninu nastalu uništavanjem svake realne ekonomije u srpskom društvu, uklopajući se u novi diskurs o “podizanju imidža i ugleda Srbije“, o turizmu i kreativnim industrijama kao pravom potencijalu za razvoj lokalne ekonomije. I ne samo to, političari podršku ovim manifestacijama vide kao sopstvenu promociju.
Proletarizacija muzičara
U međuvremenu, oni koji popunjavaju sam sadržaj festivala često su potpuno deprivilegovani. Domaći bendovi na EXIT-u sviraju uglavnom bez ugovora, po principu keš u ruke. Naravno, sume koje se izdvajaju za domaće izvođače daleko su manje od onih obezbeđenih za “zvezde festivala”. Ni trubači u Guči nisu u boljoj poziciji pa svoje honorare pokušavaju da naplate preko SOKOJ-a, organizacije muzičkih autora Srbije, preteći da će bojkotovati festival.2
Međutim, eksploatacija rada odigrava se i na nižim nivoima koji nisu toliko vidljivi javnosti. Iako je jedno vreme EXIT popularisao svoj program i kroz retoriku o zapošljavanju ljudi, ističući da je festival “prilika za posao i zaradu za hiljade ljudi u Novom Sadu i Srbiji”, sve prisutnija je tendencija “volontarizacije” festivala. Više od hiljadu volontera i volonterki na godišnjem nivou opsluži ovaj događaj. Ipak, iako je poziv za volontiranje zakićen lepim rečima o aktivizmu, sticanju radnog iskustva, druženju sa ljudima iz celog sveta, sve, eventualno, ostaje na poslednjoj stavci. Čišćenje kampa, deljenje programa ili rad za šankom, teško da se mogu podvesti pod aktivizam ili uračunati kao neko značajno radno iskustvo.
Simboli podele na dve Srbije vremenom su, deluje, raspršili sve iluzije. Pitanje “ili-ili” nije više validno, ako je ikada i bilo. Ideološke distinkcije zasnovane na kulturološkim linijama pokazale su se kao iluzije koje su uništili tržište i privatni interes. Ostala je samo eksploatacija javnih resursa i tuđeg rada.
- Ovde je važno naglasiti da iako su se pozicionirali kao kontra nekakvoj “seljačkoj” Srbiji, “urbani rokeri” neretko su bili nosioci najkonzervativnijih ideoloških elemenata. Možemo navesti primer projekta “Pesme iznad istoka i zapada“, snimljenog prema stihovima Nikolaja Velimirovića, a u kojem su učestvovali neki od najeminentnijih muzičara domaće rok scene. [↩]
- Zanimljivo je da su trubači pokušavali i sindikalno da se organizuju ne bi li se izborili za veća prava na samom Saboru [↩]