Aleksandar Vučić prošle je nedelje konačno inauguriran za predsednika Srbije, čime je potvrdio svoju kontrolu nad političkim sistemom. No sudeći prema nezadovoljstvu koje se u poslednje vreme izražava na ulicama, ta kontrola ne mora da bude ni čvrsta ni trajna. Jedna stvar je međutim sigurna – postojeća opozicija nema kapaciteta da vodi otpor njegovom režimu.
Ritualno krunisanje novog srbijanskog predsednika tokom kog se po “novoj tradiciji” zakletva, iz nepoznatih razloga, polagala na Miroslavljevom jevanđelju, bila je izvrsna manifestacija šizofrenog stanja u kom se nalazi politička scena Srbije, a samim tim i srpsko društvo u celini. Iako je po svom ustavnom uređenju parlamentarna republika u kojoj izvršnu vlast vrši Vlada, što predsednika Vlade (premijera) čini politički najmoćnijom osobom u državi, Srbija je juče neformalno stupila u predsednički politički sistem. Čitava ova parada nacionalističkog kiča bila je odlična prilika da se pokaže i metodologija vladanja dojučerašnjeg premijera, a sada predsednika Aleksandra Vučića i njegove Srpske napredne stranke.
U okolini mesta krunisanja kružile su patrole tzv. pomoćne policije, odnosno “aktivista” SNS iz podzemnog miljea (od kriminalaca, preko radnika na poslovima obezbeđenja, do “navijača”) koje su disciplinovale svakog ko bi se glasnuo disonantnim tonom, odnosno bio tu da iskaže neslaganje s politikom novog predsednika. Fizički su napadani ljudi koji su došli da protestuju, novinarima koji su to snimali otimani su telefoni i fizički su udaljavani sa lica mesta. Sve to je nemo posmatrala prava policija dajući time do znanja ko kontroliše ulice u Srbiji. Sam čin prenosa političke moći s pozicije premijera na poziciju predsednika, kao i besprekorno kontrolisanje ulice od strane partijske policije, na najslikovitiji način je pokazao svu prazninu zakonskih okvira na kojima bi trebala počivati država Srbija.
Nešto kasnije istog dana na poziv novoosnovanog Pokreta slobodnih građana poraženog predsedničkog kandidata Saše Jankovića održao se protest protiv Vučićeve inauguracije na kom su učestvovali i lideri gotovo celokupne parlamentarne opozicije. Tako je Saša Janković kao predstavnik tzv. građanske Srbije, samo nekoliko dana pošto se njegov pokret utemeljio na formalno socijaldemokratskim načelima, stao rame uz rame sa ekstremnim desničarima poput lidera Dveri Boška Obradovića, nezavisnih poslanika Đorđa Vukadinovića i Sande Rašković-Ivić, kao i ekonomskog neoliberalnog ekstremiste Saše Radulovića, ali i višestruko kompromitovanog Borisa Tadića koji je u vreme svoje vladavine radio isto ono što je sada napravio Vučić – koncentrisao svu političku moć u poziciji predsednika Republike bez ikakvog pravnog utemeljenja.
Flert sa desnicom
Time je tzv. demokratska opozicija obrnula pun krug od 2000. godine u kojoj je porazila Miloševića i postala vlast, do danas, sedamnaest godina kasnije kada je ponovo opozicija. Sedamnaest godina je trebalo liberalnoj, građanskoj Srbiji da ne nauči apsolutno ništa i da bude na istom onom mestu na kom je bila leta 2000. godine. Tada je predsedničkog kandidata Vojislava Koštunicu, lidera beznačajne “kombi” stranke klerikalnih ultra nacionalista (Demokratska stranka Srbije, DSS), uzdigla u najznačajniju političku figuru u zemlji, što je i doslovno došlo glave njezinom lideru. Vladavina njegove partije ostaće upamćena po poklanjanju Naftne industrije Srbije Ruskoj Federaciji, čime je zemlja energetski dugoročno vezana za Rusiju sa svim političkim implikacijama koje to nosi sa sobom, nezakonitom dvodnevnom glasanju za Ustav Srbije čiji je glavni cilj bio da se Kosovo definiše kao neodvojivi deo Srbije uprkos realnosti, kao i paljenju džamija i stranih ambasada na mitinzima koje je organizovala njegova vlada.
Vođena proverenom strategijom, “demokratska opozicija” je nakon poslednjih parlamentarnih izbora organizovala proteste protiv “izborne krađe” kojima je uspela da u parlament ugura ekstremno desničarsku koaliciju Dveri i DSS-a, za koju se usuđujemo reći da predstavlja nešto najdesnije na parlamentarnom političkom spektru Srbije, potpuno svesni da na njemu obitava i stranka notornog Vojislava Šešelja. Samo godinu dana nakon ovog ispada, sada sa novim, nekompromitovanim liderom Jankovićem, liberalna Srbija kroz novo udruživanje sa najreakcionarnijim snagama u društvu pokazuje da ništa nije naučila na vlastitim greškama.
Ova strategija izaziva još veće čuđenje ukoliko politiku shvatamo kao racionalnu delatnost i, shodno tome, pokušamo da je racionalno tumačimo. Šta će dobiti Saša Janković koji je na potonjim izborima sa osvojenih 13% glasova završio na drugom mestu i time se nametnuo kao najozbiljniji Vučićev protivkandidat, od političkog braka sa Boškom Obradovićem, Sašom Radulovićem i Milanom Stamatovićem koji su zajedno osvojili manje od 5% glasova? Nema sumnje da će dobiti nekoliko procenata glasova manje nego što je dobio prethodni put, jer će ostati uskraćen za značajan deo svojih tvrdo antinacionalističkih glasača.
Nada na vidiku
U ovoj pojavi, međutim, nema ničeg neuobičajenog. Ukoliko i površno analiziramo noviju istoriju srpskog višestranačja uočićemo neprekidni kontinuitet udvaranja liberala nacionalizmu. Od Đinđićevog očijukanja s Radovanom Karadžićem tokom rata, preko uvođenja veronauke u škole za vakta njegove vlade, otvoreno nacionalističke spoljne politike Borisa Tadića oličene, pre svega, u delovanju njegovog Ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića, do najnovijeg gafa Saše Jankovića. Zbog svega navedenog se nameće zaključak da je nacionalizam imanentan političkim predstavnicima liberalnih snaga u Srbiji, te da njihov pravi interes nije borba sa vodećim zlom srpskog društva u protekle tri decenije.
Dodamo li tome da se po odnosu prema ekonomiji suštinski ne razlikuju od Vučića i da im je zajednička misija da služe kao politička poluga krupnog kapitala (kako stranog, tako i domaćeg), vrlo lako dolazimo do odgovora na pitanje zašto ova i ovakva opozicija nije nikakva alternativa Vučićevom režimu. Očito da ove “sitne” detalje nije u stanju da uoči sva sila ovdašnjeg liberalnog novinskog komentarijata koja neprekidno lamentira nad lošom izlaznošću na nekoliko potonjih izbora nalazeći u tome uzroke Vučićeve izborne dominacije. Uzroci niske izborne izlaznosti (konstantno ispod 50%) tako se nalaze u glupom i apatičnom narodu, a ne u vrlo sličnoj i kontinuirano lošoj ponudi na političkoj sceni Srbije.
Uprkos svemu navedenom, nedavni višenedeljni protesti podstaknuti rezultatima predsedničkih izbora pokazali su da nije baš sve beznadežno u političkom životu Srbije. Katastrofalan materijalni položaj u kom se nalazi velika većina srpskog društva vraćen je u fokus političkog mišljenja kroz iznošenje socijalnih zahteva na ovim protestima. Naravno, konkretan rezultat protestnog pokreta izostao je usled nepostojanja političke organizacije u kojoj bi ostvario svoju punu artikulaciju. Upravo izgradnja organizacije nastale na temelju zahteva iznetih na ulici nameće se kao egzistencijalna potreba srpskog društva, jer ovako utemeljena politička snaga predstavljala bi jedinu istinsku alternativu kapitalističkom sistemu zaogrnutom u ideološki plašt nacionalizma koji vlada Srbijom od raspada Jugoslavije.
To, međutim, neće biti ni malo lak zadatak za ovdašnju levicu rascepkanu i marginalizovanu u puno različitih grupa koje su, svaka za sebe, beznačajne. Političku relevantnost levica može steći samo prevazilaženjem “narcizma malih razlika” i pronalaženjem najmanjeg zajedničkog sadržaoca za sve grupacije koju je čine. Iznošenje pomenutih zahteva na protestima nesumnjivo predstavlja prvi korak u tom pravcu koji sada valja pretočiti u organizaciono jedinstvo neophodno za ozbiljno suprotstavljanje postojećem političko-ekonomskom sistemu. Da političkog prostora za ovako utemeljenu politiku itekako ima, konačno je pokazano tamo gde je to najbitnije – na ulici.